U te dve rečenice kriju se odgovori na sve more koje su snašle Srbiju od pada komunizma i raspada Jugoslavije. Za sve vlastodršce u Srbiji od Miloševića do Vučića, sa kratkim izuzetkom Đinđića, najvažnija politička pitanja svodila su se upravo na ono što Dučić ne smatra bitnim u otadžbini: teritorija, pleme i jezik. A to što nisu ni pomišljali na duh nacije ili što su smatrali da duh nacije čine lažni mitovi svetovni i crkveni i lažna sjajna prošlost Srbije, govori o njima kao primitivnim ljudima, bez obzira na obrazovanje.

Nemoguće je uspostaviti zajednički duh jedne nacije kad je na njenom čelu slatkorečivi populista, čovek koji živi za vlastiti ego i koji misli da živi beskrajni život. Kad neko ima moć kakvu on ima a u isto vreme nema nikakvu odgovornost, onda to nije ništa drugo nego tiranija.

Čoveku koji je toliko zaljubljen u sebe, apsolutno ništa ne znači zajednički duh naroda. NJemu su dovoljni autobusi sirotinje koja ga za sendvič i pivo, prati po Srbiji, kliče mu i zahvaljuje. On uživa da gleda kako ta beda oko njega rađa nove bednike. A Srbi oni koji su ostali da žive u ovoj nedefinisanoj državi, kao da su se kolektivno razboleli pa ne razlikuju više zlo od dobrog niti uzrok od posledice. Pa pogledajmo samo u kakvu je egzaltaciju takav ostatak nekada slobodarskog i ponosnog naroda, bacio onaj gradonačelnik koji nosi ime egzotične biljke kada je odlučio da podeli neku crkavicu svakome ko stane u onaj ponižavajući red. Novac nije njegov nego je napunio gradsku kasu parama uzetim na ovaj ili onaj način od tih istih građana. Da je stvarno human ne bi ponižavao ljude tim jeftinim političkim marketingom, nego bi svako dete u školi čekali besplatni udžbenici.

Samo takav razbojnički i pljačkaški duh, a ne zajednički duh nacije interesuje našeg samoljubivog vlastodršca. Jer šta njemu znači, šta je za njega naš nekada lepi Beograd koji je imao i duh i dah svetskog grada. Za njega je to samo najveći broj glasača za njega i njegovu partiju. Ništa više od toga. Jer da mu ista znači beogradski duh, ne bi sklapao takve ugovore sa Arapima da, ne pitajući nikoga od tolikih beogradskih arhitektonaca i akademaca, sazida Dubaji na reci Savi, da Slaviju, Trg Republike, šestomesečnu novogodišnju rasvetu i ne pominjemo.

Nema zajedničkog duha nacije u zemlji u kojoj je jedan čovek, zloupotrebom demokratskih pravila, pravnim i fizičkim nasiljem, došao do takve vlasti koja njegovim sledbenicima omogućava da državne institucije pretvore u sigurne kuće za svoje sinove, kćeri, supruge, ljubavnice, rodbinu i prijatelje. Prema svima ostalima, oni preko svojih medija šire neviđenu mržnju i agresiju. Oni su nacionalizam kao ljubav prema svome narodu, pretvorili u lažni patriotizam iza kojeg kriju sve svoje neznanje, bahatost, kriminal pa i otvorenu pljačku društva i države.

E sad, može li samoljubivi vlastoljubivi i srebroljubivi čovek da stane i kaže sebi i svojoj kongregaciji: Alo ljudi, stanimo malo, nemojmo brže od života, nije lepo da sirotinji otimamo penzije, da se krijemo iza izbora, iza brige o Kosovu. Da se stalno pozivamo na Rusiju kao zaštitnicu, dok nam Evropska unija daje šakom i kapom već decenijama.

Može, naravno, ali neće. Jer šta bi se desilo kad bi ljudi u Srbiji postali pismeni, kad bi počeli misliti svojom glavom. Pogađate, propao bi posao zvani zlatni rudnik Srbija i njemu i njegovima, ako razumete šta hoću da kažem.

Autor je novinar