Foto: FoNet/Marko Dragoslavić„Uzmite“, uz iskreni osmeh i stidljivo oboreni pogled, ispred Monumenta (Ruskog cara), zaustavi me devojčurak od nekih dvadesetak leta.
Poklon je u kesi, olovka, upaljač i blok sa potpisom Gospodara Vučića.
Obično reagujem drugačije, instinktivno i često veoma neprijatno, ali ovaj put ne.
„Odakle si, sine“, upitah očekujući verifikaciju ijekavice.
„Iz Doboja, ovdje studiram, pa eto preko kolege nekada nešto ovako odradim, znači nam svaki dinar.“
Mučno je biti Bosanac u Beogradu danas.
Balast težak hiljadu tona.
Metafora više nije Čola, Bebek, Brega, „Nadrealisti“, Davorin, Kinđe…
Nego Šešelj, Vučić, Darija, Kokeza, ukratko, metafora je plejada jedne od najgorih decenija u istoriji Srbije.
Teško je nositi taj mahom potvrđeni stereotip, prezir identifikacije sa Dodikom i Dodicima koji dele državljanstvo Srbije afirmišući glasačku podršku na izborima.
Vučiću dabome.
Skoro sve relevantne političke opcije su prisustvovale „kontraprotestu“, očekujući zauzvrat carevo tapšanje po ramenu (Srpskog, ne Ruskog cara).
Video sam na slikama i neka poznata lica.
Ucenjeni su znam, najčešće poslom, nesvesni da za bednu platu, ostavljaju trajne bedne posledice.
O, kako sam nekada sa ponosom isticao da sam iz Bosne, Pala, Sarajeva.
O, kako o tome sve više ćutim.
Sramota me je Andrića, Meše, Ćopića, Kočića, plećatog Nikoletine i mudrog Davida Štrpca.
Sramota me je Gavrila, da vidi u šta se pretvorio njegov narod, ne bi pucao u nadvojvodu, nego u sebe.
A u nas i ne mora, živi smo, a već odavno mrtvi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
