Foto: canva
Ne boj se, Kaja čak i ne laje, motivisan vidnim strahom u mojim očima, reaguje vlasnik petogodišnje ženke pitbula.
I zaista, odavno nisam sreo tako umiljato stvorenje, što je prilično uzdrmalo moju stereotipnu tezu o krvoločnim i miroljubivim psima.
-Koji je recept, upitah ga, češkajući Kaju ispod vrata.
-Recept, hm, jednostavan je, odgajana s ljubavlju i pažnjom, bez momenata usađivanja agresije prema bilo kome. To i od lava napravi jagnje…
U Mokrinu je od strane četiri golobrada mladića skoro do smrti pretučen pedesetdvogodišnji muškarac.
Kako i dolikuje trendu, sve je propraćeno snimkom, u kojem, kao bazični motiv, dominira potreba da za krvlju i ponos koji ista izaziva kod vinovnika napada.
Mokrinska mladost idola ne vidi u Raši Popovu. Mokrinska mladost je Petar Maraš.
Kako da ih krivimo, stvorio ih je sistem kontinuiteta radikalske misli na području grada kojem ovo selo pripada!?
U Kikindi je drogu moguće kupiti na svakom ćošku. Od kafića, preko sportskog centra, do gimnazije.
Vikend izlaske karakterišu tuče, koje započinju reakcijom „junaka“ dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“, to banalno- Zašto me gledaš!?
Pedesetak fizionomijom sličnih osoba na vaskršnje jutro, na trgu ispred crkve, deli jaja ukrašena nalepnicama „Za našu decu“.
Za decu ili zveri?
Šta vaskrsavamo u njima?
Teško je gledati grad koji voliš, kako tone, poprima obrise sveta kreiranog po principima Vojislava Šešelja.
Teško…
Nekada bih citirao Savu i rekao zbogom. Zauvek.
Ali ne mogu, žao mi sova.
I dece, dok još ima nade da ne postanu „naša“…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
