Foto:FoNet/ Aleksandar Levajković

Zahvaljujući vlasti Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, očigledno je da je to sada reč gorivo. Ta reč je postala toliko skupa da su već primećeni građani koji na pumpama benzin samo razgledaju a ne kupuju. Ruku na srce to je još uvek daleko od onog stadijuma kada je zahvaljujući benzinu Vučić na kraju jednog od svojih prethodnih mandata uspeo u onome što mu danas teško polazi za rukom, a to je da Srbiju pretvori u zemlju Supermena. Tokom tih, za neke zlatnih devedesetih, kada je zbog politike Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica i zarđale kašike Srbija bila izložena teškim sankcijama, na svakom ćošku stajao je po jedan čovek i prodavao Super. Iz plastične prokuvane flaše od litar i po, svako ko je imao pet maraka mogao je da kupi litar bugarskog benzina, koji je u komšiluku plaćen u to vreme manje od nemačke marke. Ali valjalo je finansirati ratove u kojima Srbija nije učestvovala, a koji su okončani tako što je tadašnja vlast juna meseca 1999. menjala Gazimestan za Bambilend, a porta Visokih Dečana je pretvorena u parking za NATO tenkove.

I dok građani s pravom protestuju, jer je alavost vlasti na narodni novčanik prevršila svaku meru, predsednik Srpske napredne stranke nas kritikuje zato što niko sem njega nije primetio da je hleb u Srbiji najjeftiniji. A hleb još malo pa džabe, košta skoro pa kao kilogram malina. Ne može čovek da stigne do auto-puta kolima od ovih što ih je na svakoj raskrsnici u Srbiji obuzela pobednička euforija zbog najniže cene hleba i struje u Evropi, pa u to ime blokiraju skoro svaku veću raskrsnicu, slaveći još jedno napredno dostignuće. A kad je hleb tako jeftin, onda nije u redu da plate i penzije budu nerealno visoke i da pospešuju rasipnički mentalitet našeg nezahvalnog naroda. I naravno ko bi drugi za sve to bio kriv, do opozicija. Jer opšte je poznato da visinu akciza, poreza i budžetsku politiku u svim razvijenim demokratijama kreira i sprovodi opozicija. Na stranu što su ovakvi protesti i izražavanje nezadovoljstva građana nerealno visokim cenama benzina prvo otpočeli Nemci, a sada se kao požar šire Balkanom. Ali to samo govori da naši opozicioni lideri imaju mnogo veći uticaj u inostranstvu nego u Srbiji.

Prvih dana na protestima se igrala i košarka, odbojka, pred svetsko prvenstvo bilo je naravno i fudbala, jer nikada nije kasno da se zaigra za reprezentaciju i osvoji 10 miliona evra koje je predsednik Srpske napredna stranke obećao za osvajanje šampionske titule. Ali u zemlji u kojoj vlast generiše nasilje, nije trebalo da protekne mnogo vremena pa da se raskrsnice pretvore u bokserski ring, u kome će se desiti, kako predsednik Srpske napredne stranke Vučić reče, brutalno nasilje koje nije viđeno u Srbiji u proteklih deset godina. Po toj naprednoj logici ubistvo Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici i nije nasilje. Jer on je živeo i ubijen je na Kosovu i Metohiji, što za naprednjake očigledno odavno nije deo Srbije već geografska oblast sa međunarodnim pozivnim brojem.

Problem je što je vrh vlasti posle protesta malinara i građana nezadovoljnih visokim akcizama na naftne derivate, užasnut spoznajom da se podrška koju uživaju istopila kao sneg na junskih 35 stepeni. A tek predstoji vrelo leto sa gorućom temom Kosova i Metohije. Neke desničarske organizacije i patriote po zanimanju je moguće kupiti. Ali nema mesta baš za svakog u kancelariji za Kosovo i Metohiju, kod Marka 5:0 Đurića. Pri tome u Srbiji izgleda da ima podosta i slobodnomislećih ljudi koji još uvek više veruju svojim očima nego naprednoj propagandi.

Već ovog leta lako se može desiti da najskuplja srpska reč više ne bude gorivo. Ne zato što je predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić obećao da će naterati trgovce da smanje marže na benzin. Već zato što kad narod progovori iz stomaka, najskuplja reč postaje avionska karta u jednom pravcu. A u tom avionu neće biti baš mesta za sve koji su danas na vlasti. Osim ako avion ne ide preko Zabele.

Autor je član DS