Naš Don Kihot od Manče

I tamo je jedan sredovečni „hidalgo“ imenom Alonso Kihano stradao: „od malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak i izgubi pamet“… Tako je i rešio da se proglasi vitezom Don Kihotom od Manče i počne da juri avanture, pobeđuje imaginarne protivnike i tako stekne slavu…

Kao kod Miguela Servantesa i naš se „hidalgo“ nakon nespavanja i mnogo čitanja upustio u borbu sa vetrenjačama: našem one nisu ličile na divove već na kriminalce prvog reda. Tako su „napadnuti“ i Dragoslav Kosmajac i Miroslav Mišković… Tri godine posle pompeznog napada i hapšenja, optužnice padaju u vodu jedna za drugom a „državni neprijatelji“ nastavljaju da se šetaju državom. Muka je što komunistički ustrojena svest Srba i dalje više ceni nameru od rezultata (ne slučajno, većina komunističkih vladara u biografijama ima rečenicu „pohađao Beogradski univerzitet“, smatrajući nebitnim što ga nisu završili). Kada je i našem Don Kihotu postalo jasno da je orao pao, umesto državnih neprijatelja broj jedan ranga Miškovića ili Kosmajca, hapse se inspektor iz Leskovca koji je primio mito u vidu turističkog aranžmana ili radnik niške distribucije koji nije očitavao struju! Naravno, pa ne dozvoljava naš Don Kihot tako lako da realnost pobedi fikciju!

Predugo izmučeni zasluženim i nezasluženim kaznama i poniženjima Srbima je bila potrebna mitska ličnost koja je u stanju da rešava njihove nagomilane frustracije, makar fiktivno. Većina Srba danas je model Adlerove psihologije – naša večita težnja za superiornošću u suštini je posledica osećaja manje vrednosti i nedovoljnosti. Pošto se u realnosti ovaj osećaj nemoći ne može razrešiti (u tome, uzgred, vidim nesagledive posledice po Srbe frustrirajućih odluka Haškog suda), onda smo morali da dobijemo našeg Don Kihota.

I kao što španski Don Kihot u krčmaru vidi vlasnika začaranog dvorca koga valja poslušati da bi se problemi rešili, tako i srpski vidi vlasnika začaranog dvorca u šeiku Bin Zajedu. Naravno ima i ovaj naš Don Kihot mnogo svojih Sanča Panse koji ga ubeđuju da se problemi ne rešavaju zbog delovanja magije zlih čarobnjaka (kod Servantesa nedostaju reči „iz opozicije“), a ne zbog nedostatka Donovog viteštva. Stoga se i naš Don Kihot ponaša kao da stvarnost ne postoji: ne postoji ni pad helikoptera, ni rušenje u Hercegovačkoj, ni stanovi Malog u Bugarskoj, ni tetka u Kanadi… Ne postoji ništa što remeti viziju našeg usamljenog viteza o njegovoj herojskoj misiji.

Sančo Pansa je svestan Kihotovog ludila, ali Dona nikada ne napušta – kako zbog svoje iskonske odanosti tako i zbog pragmatičnosti, s obzirom da mu je vitez obećao da će postati guverner ostrva. Mnogo je savremenih ostrva i još više želja za guvernerstvom danas među sledbenicama beogradskog Dona – zbog toga nam mnogi iz javnog života liče na Sanča Pansu.

Kao što je Don Kihot od Manče evoluirao i povremeno izlazio iz svog imaginarnog sveta, tako i ovaj od Beograda povremeno priča priče koje se čine uobičajenim, razboritim i lišenim prevelike mašte. Zbog toga i nije lako boriti se protiv beogradskog Dona – muka je zaključiti gde prestaje fikcija a gde počinje realnost. Ta je borba utoliko teža što se i u Beogradu, kao i u Servantesovom romanu javljaju novi likovi koji dalje generišu privid koji godi Donu, ali i domaćem „čitalaštvu“. Majstorstvo Dona Kihota – stvoriti fikciju u koju se lako poveruje! Tako se i od niških para uzajmljenih beogradskom Donu iz republičkih budžetskih rezervi osvetljava Beograd i kvasi fontanom na Slaviji, u želji da se Donova fikcija prelije na sve one koji bi marta meseca trebalo da glasaju za svetlo i vodu kao osnov svog postojanja.

Gledano kroz istoriju, uspevali su oni vladari koji su shvatili koliko je tanana granica između ludila i lucidnosti. Čini se da su Čaušesku ili Hodža vladali dugo zbog svoje autoritarnosti? Ne, oni su vladali jer su uspeli da narodu svoje ludilo isporuče kao fikciju u koju se veruje. Pa već duže nema Fidela Kastra, ali sistem opstaje – fikcija koju živi Kuba njima i dalje prija.

Stoga se i bojim za Beograd u martu. Isporučena fikcija osvetljena milionima luksa i anglosaksonskim profanim znamenjem („Eagle hills – Buy real estate“) težak je protivnik za opoziciju sklonu pubertetskom samozadovoljavanju.

Za početak neka naša vajna opozicija prestane da se bavi sobom i okrene upoznavanju svojih sugrađana. Ima za to vremena, još više od stotinu dana – pa Bog je stvorio zemlju samo za šest.

Alfred Adler smatra da istinsko poznavanje čoveka mora da dovede do izvesne skromnosti, s obzirom da je to ogroman zadatak na kome čovečanstvo radi od prvih početaka svoje kulture.

Skromna opozicija koja radi božanski posao stvaranja realnosti ili Don Kihot na Rosinanteu zadugo. U martu pamet u glavu.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

(Tekst posvećujem niškom Servantesu, nedavno preminulom kolegi profesoru Tiki Petroviću, koji se svakog jutra gegao do obližnje trafike, kupovao Danas i čitao sa olovkom podvlačeći njemu interesantne misli.)