Nasilnici i dalje patroliraju 1igor jovanovic Foto: privatna arhiva

Ubistvo trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića 1997. godine na ulicama Beograda, samo zato što se nekome nije dopadala njegova boja kože, jedno je od najgnusnijih dela za koje su počinioci preblago kažnjeni, ako je uopšte nad njima kazna i sprovedena.

Nekoliko godina maloletničkog zatvora za ubistvo nevinog dečaka koji je tek upoznavao radosti života i tada i danas je poruka koja mi ne da mira, a to je da ljudski život među zverima premalo vredi.

Tragedija porodice Jovanović koja nije stala ni posle ubistva njihovog sina, večita je rana svakog samosvesnog, dobronamernog i časnog čoveka, a verujem duboko, i pored svega što živimo, da su takvi među nama većina. Možda grešim, ali u drugo neću da verujem.

Tog jesenjeg dana Dušan Jovanović krenuo je do prodavnice, srećan što njegov otac, radnik, može da mu priušti sok. Dečije srce stalo je posle napada pripadnika skinhedsa koji su mučki tukli Dušana, na kraju mu oduzevši i život. Roditelji malog Dušana brzo su došli na lice mesta i od tog prizora nikada se nisu ni oporavili. Preminuli su oboje u godinama koje dolaze.

Da, Dušan je ubijen zato što je bio Rom. Ubijen je jer nije deo neke zamišljene skupine ili većine. Dušanu je oduzet život jer se po mišljenju nasilnika koji i tada i danas patroliraju ulicama naših gradova nije onakav kakvim oni zamišljaju svoje sugrađane. Da li bi Dušan bio živ da je druge boje kože? Tog dana bi sigurno preživeo. To je naša tragedija, naš usud. I počinioci su bili maloletni.

U prevodu – isto nečija deca, raspuštena očigledno, ali dovoljno indoktrinirana da mrze drugog, drugačijeg, slabijeg. A očigledno i mnogo boljeg od sebe. Gde su pokupili to razmišljanje? Na tribini stadiona, u porodici, školi, kraju gde su odrastali? Verovatno na svakom mestu pomalo. A zašto je to moralo da zanima malog Dušana? Zašto je on bio kriv što je neko vaspitao bolesnike, koja je njegova krivica tu? Pitam se to svakog oktobra od kako sam postao svestan ovog događaja. Nema, naravno, odgovora.

Tabla koja podseća prolaznike na Dušana Jovanovića u Beogradskoj ulici sve je nevidljivija. U moru reklama na zgradama, firmi, kompanija, kola i prolaznika, retko ko obrati pažnju na tablu na kojoj je lik našeg Dušana. Ne krivim ja ljude, svako u glavi ima po pet svojih briga. Mene plaši što neki Dušan ustaje ovog jutra i kreće u školu, gde ga možda opet čeka neka besna skupina, koja ga mrzi jer je drugi i drugačiji.

Svakog dana se neko suoči sa verbalnim a često i fizičkim napadom na rasnoj, verskoj, etničkoj osnovi. To su naše škole, fakulteti, ulice, tribine. Da li se takvi napadi prijave ili ne, ali znamo mi dobro koliko ih ima. Nemam neko rešenje za takve stvari, mogu da apelujem, pišem, protestujem. Ako to promeni i jednog čoveka, da jedan zabludeli čovek postane bolji i preobrati se u časnog pojedinca, vrednog poštovanja, mi smo pomerili bar kamenčić u društvu. A ja ću pisati o ovom događaju svakog oktobra, pa makar svi zaboravili Dušana, ja nemam pravo. A znam da ima još onih koji neće nikad odustati. I to ne malo.

Autor je potpredsednik Izvršnog odbora Gradskog odbora Socijaldemokratske partije Srbije za Beograd