Foto: EPA-EFE/RONALD WITTEKI neka niko nikada ne posumnja u opravdanost ulaganja u nauku i obrazovanje! Ovaj stav bi trebalo možda dodati u spisak smrtnih grehova, uz onih postojećih 10 koje Biblija citira.
Znanje je sveto. I to je svima jasno.
Nema sumnje da bi svaki građanin Srbije, pa i oni sa malo ili nimalo školskog obrazovanja (a njihov broj raste), bez reči i sa radošću izdvojio i poslednji dinar za školovanje i nauku…
To se zna, pa kada želite da populizmom dođete do srca građana dovoljno je reći “ulagaćemo u nauku”.
I niko to niti može, a ni ne želi da ospori.
U slučaju zemlje Srbije valja dodati – i ne sme da ospori.
No, pogrešno ulaganje u nauku je možda gore od neulaganja uopšte.
Pod ulaganjem u nauku se ne podrazumevaju nove zgrade za zvučnim šifrovanim nazivima.
Nauka, nisu zdanja i zgrade, tu ne funkcionišu Potemkinova sela. Nauka je pre svega sistem i još više od toga ljudi koji čine nauku.
Ilustracije radi, Muamar el Gadafi je, a radi se o davnim i srećnim godinama kada su i Libija i Jugoslavija predstavljale “nešto”, pozvao stručnjake iz Instituta Vinča da pomognu Libiji da razviju nauku u toj naftom bogatoj zemlji.
Bilo je rečeno da je Libija napravila novi naučni centar i da sada treba… nastavak se zna, a ključna reč je saradnja.
Po dolasku u Libiju, Vinčance je šokirala realnost koju su zatekli: moderna zdanja, sve potpuno novo do poslednje stolice, sve pod erkondišnima, svuda oprema koju su tada imali samo najrazvijeniji centri u svetu i kakva se samo mogla sanjati, odlični uslovi za rad i… nigde ljudi.
Višemilionski aparati stajali su u modernim laboratorijama a da nikada nisu ni uključeni u struju… i tako laboratorija za laboratorijom, mnogo, mnogo kvadrata…
Gadafi je svoje naučne projekte gradio zato što je imao novca. Toliko novca da se sa njim bahatio i razbacivao. U nas se, evo, planiraju novi “naučni centri” i opet iz razloga novca, ali u slučaju Srbije da bi neko, kroz realizaciju takvih projekata, obezbedio lični novac za lično bahaćenje.
Drugog racionalnog objašnjenja – nema. Nauku ne čine zgrade.
Neki od svetskih naučnih centara nalaze se u zgradama iz XIX veka pa i starijih! Slobodnog laboratorijskog prostora za naučni rad u nas ima i previše, samo u pomenutoj Vinči u doba njenog procvata u njenih pedesetak zgrada vredno je radilo preko 2.000 stručnjaka, danas ih je tamo tek trećina od tog broja…
Kada se govori o biološkim naukama i nekakvim novim preskupim sveže komponovanim bio centrima, kao da se zaboravlja da u nas decenijama postoji glasoviti biološki institut “Siniša Stanković”, tu je i Torlak, nekada svetska kuća, i mnogi drugi…
Na toj dugoj listi instituta koji su činili čast “onoj” velikoj zemlji su i IHTM, i Institut za fiziku u Zemunu i ITNMS, i institut sa poljoprivredu “Srbija”, pa brojne naučne kuće u oblasti društvenih nauka…
U njih valja ulagati, obnoviti ih, vratiti im staru slavu, njima dati vetar u jedra, a ne rasipati sredstva u cement i cigle.
Svi naši naučni centri koji su kroz svoje trajanje dostigli hvale vredne međunarodne visine, građeni su planski i svaki sa jasnim ciljem za dobrobit države. Za njihovo osnivanje i rad bila su vezana imena velikih naučnika.
U Institutu za fiziku akademik Zvonko Marić, u Vinči akademik Pavle Savić, akademik Dušan Kanazir u biološkom institutu, u Institutu za poljoprivredu dr Stojan Jeftić…i tako redom, lista je duga.
Dakle, odgovorni ljudi, kadar, jasni ciljevi pa tek onda sve ostalo. I ono najvažnije… to što je stvarano u našim naučnim kućama, služilo je celom svetu ali pre svega domaćoj privredi.
Možda baš zato, zahvaljujući simbiozi domaće nauke i proizvodnje, ta privreda i industija koji danas gotovo i da ne postoje, behu na zavidnom nivou.
Planirati naučni razvoj jedne zemlje gradnjom novih zidova je ravno građenju kuće od krova.
Prvi korak, ako se istinski i pošteno planira razvoj nauke i ruku pod ruku sa njim i razvoj obrazovanja i prosvete, jeste sagledati šta ova zemlja želi i u kom smeru će se razvijati. Da ilustrujem: ratom razorena Južna Koreja kao prvi korak ka obnovi zemlje definiše pravce u kojima će se zemlja razvijati. Poratna Koreja nema ništa – jedina zgrada u Seulu čiji zidovi jedini ostadoše bila je železnička stanica.
Ljudski potencijal je desetkovan. Vlada Koreje tada šalje delegaciju u svet da sagleda kuda svet ide i onda odluči u kom smeru bi se Koreja valjalo ubuduće razvijati (vele da je bila i u poseti SFRJ koja je onda bila na zavidnom tehnološkom i industrijskom nivou).
I zaključila je delegacija – za Koreju su važni elektronika, automobilizam i brodogradnja.
To ne znači da se sve ostalo zanemaruje, ali ovo su bili udarni razvojni pravci. Napravljen je plan razvoja, postavljeni ciljevi, i sve to sakupljeno u ono što su zvanično nazvali prva petoletka, iako nisu komunistička zemlja…
Posle prve petoletke, pažljivo nadgledane od vrha države, napravljena druga petoletka, … i tako četiri puta dok ta nauka i razvoj koji je prati nisu stali na noge i stigli do Koreje kakvu danas znamo…
Koji bi bio moguć scenario razvoj nauke i tehnologije u Srbiji? Nažalost, on bi morao da počne od samog početka i trajao bi dugo.
Možda ne sa mnogo petoletki, jer se sada stvari mnogo brže dešavaju.
Svakako bi prvi korak bio odrediti se koja je naša naučno-tehnološka niša, šta je to gde mi imamo neke prednosti i uslove za ubrzani razvoj.
Već samo to određivanje definiše budućnost zemlje za bar nekoliko decenija unapred i zato mu se valja pristupiti sa puno pažnje, ako je potrebno i uz pomoć sa strane. Za odabrane oblasti, valjalo bi podržati ceo školski sistem a osobito one fakultete koji školuju tražene kadrove.
To se može uraditi otvaranjem novog broja studentskih mesta uz besplatno studiranje, davanjem stipendija uz garanciju zaposlenja po diplomiranju u nekom od postojećih a kadrovima i opremom ojačanih instituta.
Na fakultetima uložiti u profesorski kadar, ne samo uobičajnim podsticajnim merama u vidu plata, već i intenzovnom međunarodnom saradnjom i stvaranjem uslova za istraživački rad. Naši instituti moraju biti otvoreni za svetske laboratorije i ljude iz tih naučnih kuća, uz ponudu da svoj rad realizuju kod nas u vidu sabatikal boravka ili kao vođe projekata, saradnici na njima…
Ta analiza bi svakako obuhvatila šta kao Srbija imamo od ljudskog potencijala u zemlji ali i u inostranstvu, jer tek tamo ima mnogo naše pameti.
Ne zaboravimo da je pre 30-ak godina kineska vlada ponudila Kinezima koji su otišli u svet i tamo postigli zavidne naučne i tehnološke rezultate, da se vrate u Kinu uz obećanje da će u Kini imati i istu platu i iste uslove za rad!
I odaziv nije bio mali, a rezultati su vidljivi.
Ključna reč je brzina. Predugo i u svim segmentima društva, a tako i u nauci, događali su nam se vazduplohovi i Grčići, diplomci i doktori nepostojećih univerziteta.
Uz to smelo idu i brojne predizborne laži i prevare kao Tiršova dva ili novi onkološki centar.
Sve to je uništilio i nauku, pojelo vreme kao oni skakavci, rasteralo prave, obeznadilo nove.
Mora se brzo delati, ozbiljno i na duge staze planirati.
Brzo delanje bi sprečilo da i ovo malo znanja što nam je preostalo ne ode iz zemlje ili u penziju.
Decenija ulaganja u najniže tehnološke grane, pežorativno ali opravdano nazvane “industrijom motanja kablova” uništila je potrebu za istinskim stručnim kadrom.
Vlast je sramnom politikom davanja podrške stranim investitrorima koji nam donose prljave i elementarne tehnologije, i uz njih i bedno plaćene poslove, potpuno eliminisala potebu za strukom, znanjem i inovativnošću.
I kada je to tako, a svedoci smo da jeste, onda nam ni obrazovanje nije potrebno, te je i ono svesno srozano, potlačeno i praćeno dugogodišnjom epidemijom protesta prosvetnih radnika.
Obrazovanje i tehnološki razvoj idu ruku pod ruku i zato ova priča o naučno tehnološkom preporodu mora da počne od osnovne škole pa onda redom. I to odmah i bez odlaganja!
U ovom trenutku treba reći odlučno “ne” projektima novih “tehnoloških parkova”. Oni nisu garant razvoja, oni samo stvaraju novu šansu za nove “lex specijalis” otimačine i korupcije.
Rezultat će biti novi zidovi pogodni za slikanje, nova isprazna obećanja, patetični govori i nečiji puni džepovi.
I ništa više.
Autor je dugogodišnji direktor Instituta u Vinči
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
