To su zapravo vapaji očajnika izazvani besmislom do kojeg nas je život doveo. To su takođe, kako pesnik kaže, reči koje peku, kojima je tesno u grlu i željne su da zavape. Jer dva osnovna postulata na kojima počiva savremeni svet – znanje i odgovornost izbrisani su iz rečnika u srpskom jeziku.

Pripadam generacijama koje su rođene od 1945. do 1960. godine, dakle posle Drugog svetskog rata. U virovima i plićacima mirnodopskog života sticali smo postupno i hrabrost i strah. Imali smo sreću da budemo vaspitavani prvo od roditelja pa onda i od škole. Jer vaspitanje je važnije od obrazovanja, koje možeš steći i bez škole. Osnovu tog vaspitanja činile su reči na kojima smo se formirali kao ljudi, a to su učenje, rad i odgovornost. Dakle, krenuli smo u život, odgojeni, pismeni, kulturni, odgovorni i naivni. Vodila nas je ideja da se radom može sve u životu postići.

Prvi veliki poraz život nam je priredio 1968. kada nas je zahvatio talas zapadnjačke reke studentskih pobuna. NJihov ideal na Zapadu bio je slogan Francuske buržoaske revolucije: Jednakost – bratstvo – sloboda. Studenti na ovim prostorima međutim klicali su: Dole crvena buržoazija, tražeći još više komunizma.

Posle dvonedeljnog studentskog štrajka, komunistički vođa Josip Broz Tito, veliki manipulator masama, obratio se naciji rečima: „Studenti su u pravu.“ Naivni kakva samo mladost može da bude, radovali smo se ne shvatajući da slavimo poraz. Đorđe Balašević je čak spevao pesmu u ime generacija: Računajte na nas. A usledile su represije u društvu svojstvene samo komunizmu.

Još neko vreme Broz nas je, uspešno plivajući u hladnoratovskom moru između Istoka i Zapada, sve uz pomoć američkog kapitala kojim je zemlja industrijalizovana i kojim je finansiran tzv. Pokret nesvrstanosti, uljuljkivao u uverenju da sa radničkim samoupravljanjem živimo u najidealnijem od svih svetova. Posle Brozove smrti, njegovi naslednici su pod parolom i posle Tita – Tito, hteli da produže njegovim putem ne shvatajući da je sa Brozovim odlaskom presušio izvor kapitala iz Amerike. Usledile su nestašice energenata, benzina i struje a zatim i osnovnih životnih namirnica, od deterdženata i kafe do šećera i ulja. Sve to međutim nije bilo dovoljno da se shvati notorna istina: Komunizam je bio šarena laža.

Devedesetih godina prošlog veka sa padom komunizma, deca komunističke revolucije koju je Broz izveo usred Drugog svetskog rata, zloupotrebom narodnooslobodilačkih i partizanskih jedinica, samo u Srbiji brane silom i nasiljem stečenu vlast. Predvođena Slobodanom Miloševićem poreklom iz Lopata kraj Lijeve Rijeke, a uz pomoć Brozove Jugoslovenske narodne armije i još više uz paravojne jedinice sastavljene od samih kriminalaca, Srbija pod parolom za spas navodno ugroženog srpstva razbija državu Jugoslaviju.

Srbija nije u ratu, kliktao je raspomamljeni vlastodržac Milošević. To goloruki srpski narod brani svoja ognjišta u Hrvatskoj i Bosni, a JNA im pomaže.

Zbog tog rata u kome Srbija navodno nije učestvovala, ispražnjeni su penzioni fondovi, prosečne plate pale su na nivo dve-tri marke. Umesto pobune, mi smo kao ovce koje idu na šišanje stajali u redovima da poslednju ušteđevinu od evropskih plata koje smo imali za vreme poslednje Jugoslovenske vlade Ante Markovića damo Dafiment banci i Jugoskandiku, bolje reći ratnim profiterima. Benzin, cigarete i devize kupovali smo na ulicama takođe od ratnih profitera. Sve smo to trpeli za spas srpstva koje je tonulo u provaliju bez dna.

Vrhunac besmisla i tragičnih poteza rigidnog komuniste a potom nacionaliste i političkog skorojevića Miloševića bio je pokušaj proterivanja Albanaca sa Kosova da bi se tamo naselili Srbi iz Hrvatske. Sve se završilo bombardovanjem Srbije, jedine države u Evropi na koju su padale bombe posle Drugog svetskog rata. Komunističkom vođi je malo bio jedan rat u regionu, pa je uveo Srbiju i u rat sa celim svetom. I neki danas hoće da tom zlikovcu i balkanskom kasapinu kako ga je krstila svetska štampa digne spomenik. Propištala su deca generacija kojima ja pripadam i tek tada srušen je diktator iz Lopata.

Sloboda međutim još jednom „nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj“. Putem, trasiranim ubistvom prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića, na vlast 2012. godine ponovo dolazi ratnohuškačka i nacionalističko-šovinistička crno-crvena koalicija koju je formirao Slobodan Milošević. I gore od toga. Većina građana kao da nije svesna da je sudbina nacije i države u rukama ortodoksnog navijača – huligana, kome je devedesetih godina u međunacionalnim navijačkim obračunima komandant bio lično najveći kriminalac Evrope toga doba – Arkan.

Kad čovek sve to zna, onda shvata svu beznadežnost vapaja iz naslova ove priče: Ne daj se, generacijo. I pored toga međutim, svi mi koji imamo taj dar da govorimo ili pišemo, moramo da nastavimo to da radimo. To je naša misija. Jer ponekad je i nekoliko pravih rečenica dovoljno da se ljudima promeni svest otkrivajući ono što do tada nisu znali ili videli. Reči i govor imaju nedokučivu snagu, bez obzira što Miroslav Krleža kaže da je sve laž. Laž reči, knjiga, barikada, opela… Moramo dok smo živi tražiti reči nade koje život znače. Za razliku od reči laži koje život uništavaju.

Autor je urednik Sportske galaksije