Stanje izolacije slično je životu u samici, na pustom ostrvu, u Nojevoj barci… Zavisi od toga koliko vas je zarobljenih u kući.
Iako je nas dvoje, sve mi te opcije deluju podjednako klaustrofobično.
Nisam od osoba koje dosadu doživljavaju kao kreativni podsticaj, niti kao potencijalni podstrek za razmišljanje. Nametnula mi se odmah, dan dva po uvođenju vanrednog stanja, želja da se okrenem svom poslu – novinarstvu, pisanju, objavljivanju.
Čini mi se da je najbolje, ukoliko postoji takva mogućnost, da se bavimo onim u čemu smo dobri. Od kuće, naravno.
Utisak da imate dnevnu obavezu, da ste zaposleni, ima spasonosno dejstvo na osećanje izolovanosti i beskorisnosti kome se u izolaciji lako podleže.
Reakcije čitalaca su onaj vid komunikacije koja vas podstiče da izdržite, da se trudite da budete drugima od koristi, da nađete formu koja će privući pažnju. Tako je počela moja saradnja sa portalom nova.rs gde iz dana u dan, bez prekida, vodim “Dnevnik iz izolacije“.
To je, pokazalo se, izvanredna prilika da sa publikom podelim svoje strahove, nedoumice, uverenja, uvide, teškoće, razmišljanja… o najvećoj pandemiji posle virusa španske groznice (1918 – 1920).
Tada je u svetu obolelo oko 500 miliona ljudi a umrlo ih je 50 miliona! Bolest je odnela više žrtava nego tek završeni Prvi svetski rat. Nadajmo se da se danak koji će čovečanstvo platiti virusu korone neće ni iz daleka približiti ovim užasavajućim brojevima.
Svakodnevno vođenje dnevnika podrazumeva, kao i svaki posao u kvalitetnom žurnalizmu, brižljivu pripremu: razgovore sa ljudima koji su u istoj situaciji, čitanje knjiga i stručne literature, konsultovanje sa stručnjacima, praćenje informacija u drugim medijima…
Uhvatila sam sebe da ceo dan mislim na sutrašnji tekst, da ideje i primere beležim u notes, da nesanicu koja je postala uobičajena reakcija na vanredno stanje, koristim da koncipiram sledeći tekst. Svakog dana posle 9 časova sedam za kompjuter i pišem.
Srećom, u kući imam kritičnog čitaoca, kreativnu i duhovitu osobu, koja mi daje konstruktivne primedbe i iznosi duhovite opaske pa mi taj prvi, dobrodošli feed back pomaže da u finalizaciji teksta pored pravih reči nađem ponekad i humornu distancu prema depresivnom stanju u kome smo se našli.
Koliko god pisanje ovakve vrste teksta delovalo spontano, lako, kao nastalo u jednom dahu, ono to nije.
Pošto pošaljem tekst uredniku, mom bivšem studentu Ranku Pivljaninu, osetim onu vrstu adrenalina zbog koje mi ostatak dana u izolaciji deluje podnošljivo.
Čini mi se da sam stekla pravo na zasluženi odmor, pa čitam stranu štampu, gledam stare mečeve Novaka Đokovića, filmove, vesti na inostranim televizijama i konferencije za štampu naših epidemiologa.
Na neki način sve mi to pomaže u nastojanju da sutrašnji tekst bude bolji od prethodnog. I, da lakše prebrodim prisilnu odvojenost od porodice.
Eto, tako sam se snašla u izolaciji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
