Otkako je srušena Jugoslavija, Srbija je stalno pred otvorenim pitanjem kakva je ona kao država (nema definisane državne granice) i kakvo društvo izgrađuje? (Zvanično: demokratsko društvo). Pošto je u obaranju Jugoslavije ključnu ulogu odigrao nacionalizam, a ne demokratski faktor, Srbija se našla pred nepoznanicom kako projektovati postsocijalističko društvo. Zato nimalo nije neobično što iako smo društvo demokratskog opredeljenja, u praksi smo pritiskivani različitim nedemokratskim izraslinama.
U praksi proviruje stara boljka „partijske države“. Višepartizam se predstavio uglavnom prekobrojnošću političkih partija, sudstvo, kao treća komponenta demokratske vlasti, nije postalo nezavisno, zakon o lustraciji nije mogao da bude usvojen, dok su tajna dosijea ostajala zatvorena za javnost. Stoga nije nerazumljivo zašto nam je novija istorija ispremetana do besmisla, i što su poražene snage u antifašističkom ratu i u rušenju Jugoslavije ne samo izbegle pravedan istorijski sud nego su čak uspevale da se u srpskom građanskom društvu nametnu i povedu čak glavnu reč. U svakom slučaju, osnovni ton društvenom razvoju davale su snage koje su stavljale nacionalni sadržaj iznad demokratskih sadržaja.
Da li je Srbija mogla bolje da prođe? Svakako, ali pod uslovom da je imala jedinstven i odlučan demokratski front nakon preuzimanja vlasti. Osim što nije imala jasnu viziju demokratskog građanskog društva, Srbija nije imala iskristalisan kritički stav prema Titu i socijalističkoj Jugoslaviji, osobito prema Miloševiću i Draži Mihailoviću. Dozvolila je da poražene neočetničke snage postanu vodeća snaga. Umesto množine političkih partija, zemljom su mogle da upravljaju dve demokratske partije (Tadić i Koštunica) da se nisu međusobno posvađale. To je bio veliki hendikep za političku perspektivu i stabilnost postmiloševićevske Srbije.
Ta svađa stvorila je atmosferu u zemlji pogodnu i za ubistvo Zorana Đinđića. Ona je nesumnjivo štetila građanskoj orijentaciji Srbije u krhkoj i razjedinjenoj demokratskoj atmosferi. Labavu političku situaciju trebalo je da učvrsti političko izmirenje Demokratske i Socijalističke partije. Osam godina nakon svrgavanja Miloševićeve vlasti, DS je našla u SPS saveznika u ostvarivanju demokratskog razvoja društva i evropske orijentacije. To je politički obrat koji je malo ko očekivao. A kakvo je pomirenje bilo moguće između dve politički i istorijski suprotstavljene partije? Ono je, međutim, moglo imati perspektivu samo uz procenu vrha SPS da im je u opredeljivanju između DS i radikala najbezbednija budućnost u savezništvu sa ovom prvom. A DS je procenila da je ključ budućeg razvoja Srbije u saradnji sa dedogmatizovanim socijalistima.
Nažalost, taj pokušaj, jedno vreme i uspešan, nije se održao, jer su obe strane više sagledavale partijski nego društveni i državni interes. Poslednji izbori skinuli su demokratsko-socijalističku postavu sa vlasti. Dogodio se i još jedan politički obrt: demokratske snage najzaslužnije za obaranje Miloševića, afirmaciju zemlje i približavanje EU, oličene najviše u DS, gube dizgine i odlaze u opoziciju, a na vlast dolaze snage, istina politički izmenjene, koje su u prošlosti predstavljale političku potporu Miloševiću i Šešelju.
A gde je sad Srbija? Ona još uvek lebdi između Istoka i Zapada. Zapad je još uvek rezervisan prema njenom demokratskom potencijalu, a postoji i sumnja da Srbija igra ulogu ruskog „Trojanskog konja“ u zapadnom svetu. A u pogledu Kosova Zapad je bezrezervno na strani kosovskih Albanaca, kao da je Milošević još na vlasti. Nije izvesno, osim ako se u američkoj kosovskoj politici nešto ne promeni, da će se višegodišnje približavanje Srbije EU završiti njenim članstvom pre 2020. godine. S druge strane, Rusija i Kina bezrezervno su u pogledu Kosova na strani Srbije. Pa nije izvesno koliko će ovaj međunarodni procep omogućiti Srbiji da iz aktualnih pregovora o Kosovu izvuče nešto što bi bilo u njenom nacionalnom i državnom interesu.
Teško je, međutim, zaključiti da ta činjenica ne drži Srbiju pod određenim uticajem Amerike ili Rusije. Stoga, ma koliko da su značajni njeni odnosi sa jednom ili drugom silom, Srbija je u stalnoj situaciji da dokazuje prvo nezavisnost prema jednoj i prema drugoj strani, ali i da se odnosi ne iscrpljuju sa njima. Opredeljenost za članstvo u EU ne umanjuju niti ograničavaju potrebu za maksimalno razvijanje odnosa i sa ostalim delovima sveta. To na neki način i čini postojeća vlast koja je nedavno razvila široku skalu odnosa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Kakvi su izgledi Srbije? Mala je verovatnoća da bi postojeća vladajuća koalicija mogla da oživi i dovrši zadatak demokratske revolucije. Ta koalicija nije dovoljno objedinjena unutar sebe. Zato će biti potrebno novo objedinjavanje demokratskih snaga i jedan novi Zoran Đinđić.
U ovom trenutku Srbiji je neophodan nacionalni konsenzus da se u tekućim pregovorima sa Prištinom dođe do nekog prihvatljivog rešenja. Zbog toga bi ovom dvojcu oko Kosova, socijalista i naprednjaka, obavezno trebalo da se pridruži i Demokratska partija. Na tome je trebalo da insistira i Zapad, pogotovo što zna koliko joj je vredeo Boris Tadić. Time bi pokazao da deluje u širem interesu, odnosno da traga za trajnijim rešenjem kosovskog pitanja.
A Srbiji je potrebno da se što pre oslobodi jednog teškog bremena da bi mogla da se okrene pitanjima ekonomije, kulturno-političke zaostalosti i istorijskog pomirenja Srba i kosovskih Albanaca. Nacionalni konsenzus na tom pitanju nije centralistički dictum, već demokratski minimum, neophodan da se reši vekovno pitanje srpske nacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
