Moja majka, kao i njena majka, njena baka i tako dalje, rođena je u siromaštvu u selu Rarieda u Keniji. U tom selu sam se i ja rodio i živeo sve dok nije bilo pogođeno strašnom glađu kada sam imao dve godine. Bez hrane, novca i mogućnosti moja majka je uradila ono što hiljade meštana afričkih sela radi svaki dan – preselila se s nama u grad u potrazi za boljim životom. Međutim, s obzirom na nedostatak radnih mesta i stambenog prostora u Najrobiju, završili smo u Kiberi, jednom od najvećih afričkih sirotinjskih četvrti.
Smešteno na samo par kilometara od centra Najrobija, Kibera je strašno zagađeno, gusto naseljeno mesto, sa neasfaltiranim putevima i daščarama s tankim krovovima. Vlada Kenije ne priznaje Kiberu; tamo ne postoji ni kanalizacioni sistem ni električna mreža. Stanovnici, čiji se broj procenjuje negde između nekoliko stotina hiljada i više od milion, zvanično ne postoje.
Kibera je samo jedan primer posledica brze urbanizacije koja uzima maha širom sveta. Više od 44 odsto stanovnika država u razvoju već živi u gradovima. Biro za popis stanovništva procenjuje da će do 2050. samo 30 odsto globalnog stanovništva ostati u ruralnim područjima. Međutim, mali broj njih je prestao da razmatra šta ove promene znače za porodice poput moje.
Kada ljudi razmišljaju o Africi, često se usredsređuju na teškoće života na selu, što je percepcija koja se odražava na čuvenim slikama afričkih žena koje svakoga dana odlaze da donesu vodu. Ali sve veći broj ljudi, već gotovo 300 miliona, suočava se s brutalnom realnošću urbane sirotinjske četvrti. Više od 78 odsto urbane populacije u najnerazvijenijim zemljama sveta i jedna trećina globalne gradske populacije živi u sirotinjskim četvrtima.
Najrobi je dinamičan grad koji raste i koji ima šoping centre, restorane i kompanije u zapadnom stilu koje obezbeđuju hranu i piće za kenijsku srednju klasu u razvoju. Ipak, niko ne zna koliko ljudi tamo živi. Prema poslednjem (prilično politizovanom) popisu stanovništva, koji je završen 2009, Najrobi ima više od tri miliona stanovnika; ali je ta cifra verovatno blizu pet miliona, pošto ogroman deo živi u sirotinjskim četvrtima.
Upravo ti ljudi, najsiromašniji stanovnici Najrobija, grade zgrade, čine osoblje restorana, voze taksi i čine pokretačku snagu grada. (Od svoje 12. pa do 22. radio sam na gradilištima i u fabrikama.) Zapravo, bez siromašnih, Najrobi ne bi mogao da funkcioniše jedan jedini dan.
Međutim, oni su i dalje gotovo nevidljivi i bez političkog glasa. Uporna percepcija Afrike u svetu kao sela produbljuje teškoće stanovnika sirotinjskih četvrti i drži je podalje od globalne agende razvoja.
Svakim danom sve više ljudi privučeni obećanjem o zaposlenju, resursima i boljem životu, pristiže u Najrobi, a onda shvate ili da nemaju resurse da tamo prežive i da će njihova deca da odrastaju u sirotinjskim četvrtima. Gotovo polovina onih koji žive u urbanim sirotinjskim četvrtima ima manje od 20 godina. Bez pristupa obrazovanju ova generacija, koja će uskoro činiti većinu, malo nade polaže u to da će ikada prevazići tešku finansijsku situaciju.
Ali još koliko dugo će većina služiti manjinu? Još koliko dugo će se miriti s nedostatkom vode, sanitarnih uslova, obrazovanja i dostojanstva?
Urbane sirotinjske četvrti će uskoro dostići tačku kulminacije, pri čemu će mladi ljudi odbacivati život koji im se nudi. Njihova moć leži u njihovoj brojnosti – više od polovine mladih u svetu deli njihovu sudbinu – kao i u njihovom besu. Oni će se pobuniti, odbijajući da prihvate status drugorazrednih građana urbanih naselja koja se stalno šire, te će destabilizovati države poput Kenije, osujećujući napore da se izgrade stabilnija, prosperitetnija društva.
Gradovi nisu samo budućnost Afrike; ona su njihova sadašnjost. Ako se sada ne preduzme kolektivna inicijativa za transformaciju gradova poput Najrobija u pokretače ekonomskog razvoja i izvore prilika kao što i to treba da budu, postaće izvorište stalne nejednakosti. Zarad miliona ljudi poput moje majke i još važnije, zarad njihove dece i unuka, pre svega moramo da ispunimo obećanje koje siromašne privlači u gradove.
Autor je predsednik Blistave nade za zajednice, organizacije koja pruža socijalne usluge u Kiberi
Copyright: Project Syndicate, 2013.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
