Nevolje nezavisnih

Šest nezavisnih institucija Republike Srbije za zaštitu prava građana i borbu protiv korupcije nemaju osnovne uslove za normalan rad. Zbog nepostojanja adekvatnih službenih prostorija, ali i novca, rade s manjkom zaposlenih. Čelni ljudi ovih institucija u saopštenju za javnost, drugi put za poslednjih nekoliko meseci, upozorili su da je ugroženo ostvarivanje njihovih ustavnih i zakonskih nadležnosti i ostvarivanje cilja radi kojega su osnovane. Državna revizorska institucija nema prostorije za rad. Zaštitnik građana, izabran sa oko dve godine zakašnjenja, nema zamenike, a u neadekvatnom prostoru može da radi svega četvrtina zaposlenih. Poverenik za informacije takođe godinama radi sa četvrtinom predviđenog broja službenika. Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava koriste kancelarije koje im povremeno ustupaju drugi državni organi. Svaka od ovih institucija, a posebno Odbor za sprečavanje sukoba interesa, nalaze se pod udarom interesnih grupa, najčešće predvođenih tajkunima i političarima.
Dok poverenje građana i javnosti u delovanje nezavisnih institucija neprestano raste, kao i svest o njihovom značaju za demokratizaciju i dekriminalizaciju države i društva, izvršna vlast ih podržava samo na rečima. A najčešće u izbornim kampanjama i postizbornim kombinatorikama, čega smo svedoci i ovih dana. U analizi Danasa o „principima“ s kojima su aktuelni pretendenti na vlast ušli u pregovore o novoj vladi, apsolutne podudarnosti zabeležene su oko dva pitanja – zalaganje za bolji standard građana i borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Sve u svemu, i nije neka vest. Koji bi političar rekao da želi siromašne birače, te da prstom ne bi mrdnuo protiv kriminalaca? Partijama, dakle, nije teško da se dogovore oko opštih mesta. Ali kako je kada to treba sprovesti, pokazuje primer šest nezavisnih institucija – kao oruđa za borbu protiv korupcije, u koju su često upleteni ti isti političari i njihovi finansijeri.
Stepen demokratije u zemlji i transparentnosti izvršne vlasti može se meriti i efikasnošću rada ombudsmana, Poverenika, državnog revizora… Zbog toga posebno brine ćutanje najvećeg dela javnosti i medija o problemima ovih institucija, čak i ako prihvatimo kao trenutnu (ne)normalnost i očekivano licemerje srpskih političara.