Foto: Danas/Radenko TopalovićU muklom bolu pitam se da li možemo da zamislimo kako se oseća roditelj/familija kada dobije poziv iz škole kojim mu javljaju da mu je dete ubijeno u pucnjavi u školi?
Imamo samo malo vremena da usrećimo žive, ali čitavu večnost da volimo mrtve (Bakman)
Kako smo od toga da je Nole osvojio još jedan turnir i oborio novi rekord stigli do današnjih vesti, koje su previše i za američku produkciju, koja inače obiluje nasiljem?
Zar je moguće da i na brdovitom Balkanu deca imaju pristup oružju? I da su u stanju da ga upotrebe?! Za nas koji smo generacija osamdeset i neke tako nešto je bilo nezamislivo, iako kuće nisu bile bez oružja.
Valjda zato što smo odrastali na pesmicama i bajkama, a ne „hranjeni“ sadržajima sa društvenih mreža, koje prezauzeti roditelji neretko ne stižu da kontrolišu.
Možda će neko reći da ni bajke nisu što su nekada bile. I sa tim se mogu složiti, donekle. Ali, eskalaciju nasilja već dugo tolerišemo, da ne kažem implicite izazivamo. Kako drugačije objasniti prezaštićenost dece uz društvenu stigmu svakog oblika strožeg odnosa prema njima i od strane roditelja i od strane obrazovnih ustanova?
Ono malo prosvetnih radnika što nam je preostalo neguje apsolutni respekt prema đacima, dok se obrnuto uglavnom ne podrazumeva. Ta ista prepametna deca malo se druže, tj. i dok se druže ne razdvajaju se od telefona. Koji im je ujedno i najbolji drug i najgori neprijatelj, već prema tome da li su popularni ili poniženi na društvenim mrežama.
Dragi roditelji, bacite pogled ponekad na ono što vaše dete prati ili lajkuje, nemojte da vas prezir prema društvenim mrežama suviše košta. Prezauzeti roditelji obično imaju velika očekivanja od deteta, kome „su sve pružili“, osim onog najbitnijeg, a to je pažnja u onom trenutku kada mu je ona najpotrebnija.
Da napravim analogiju sa onim što najbolje znam: sa osiguranjem. Strategija upravljanja rizikom podrazumeva da se uspostavi sistem tzv. ranih znakova upozorenja. Više osećam nego što znam da slično treba činiti i sa decom. Treba ih osluškivati, pratiti promene raspoloženja (ne, nije normalno da stalno menjaju raspoloženje čak ni kada su tinejdžeri u pitanju!), razgovarati do besvesti, ali biti i kritičar kada pogreše.
Umesto da ih pitamo za ocenu kada dođu iz škole, treba da pitamo da li su lepo proveli dan, sa kim su se družili, koliko im je bilo prijatno na skali od 1 do 10, i slično. Moje poznavanje dečje psihologije je krajnje amatersko, ali ja sam mama koja veruje da lepa reč i gvozdena vrata otvara, a da pritisak i prevelika očekivanja mogu ubiti i najjači personaliti. U tom smislu uvek polazim od porodice i onoga što nam ona daje ili uskraćuje.
Ona je primarni rasadnik dobra i zla. Nijedno dete nije supermen, dragi roditelji. I svakom detetu treba objasniti da nije mali Bog, koji ne može da dobije nižu ocenu od petice. Od plakanja zbog ocena do uverenja da mali Bog gubi presto kratak je put. I obično se završava kao danas.
Kažu da nikada nije bilo više vukovaca nego poslednjih godina. A zaboravljaju da dodaju da se roditelji nikada nisu mešali u posao prosvetarima kao danas. Pitam se: da sam morala da idem u osnovnu školu (koja mi stvara pritisak) i da su me roditelji terali na sto dodatnih aktivnosti, da li bih uopšte bila ovde gde sam.
O školama koje nameću preterane zahteve i takvim pristupom doprinose samo tome da deca „prebegnu“ u privatni sistem obrazovanja ili da skliznu u devijantno ponašanje takođe treba razgovarati. Najzad, tolerancija na nasilje mora biti nulta i oko toga verujem da sada postoji apsolutni konsenzus.
Kao mama dve tinejdžerke, moram priznati da sam prestrašena. I nisam ovo pisala sa namerom da iznesem neki zaključak, jer verujem da u ovom trenutku jedino možemo da se pomolimo za duše onih koji su prerano otišli, za hrabrog čuvara, za roditelje i familije kojima će 3. 5. 2023. zauvek buditi najveću moguću bol.
Možete misliti koliko empatije će biti potrebno na društvenom nivou da bi se deca koja su bila direktni akteri užasne tragedije iole oporavila. Svi smo u određenom stepenu traumatizovani.
Toliko je pitanja na koja se ne zna odgovor… Ono što je izvesno jeste da je neophodno preispitivanje na kolektivnom nivou i strategija koju će osmisliti stručnjaci različitih profila, a čija ključna odrednica će biti nulta tolerancija nasilja, i verbalnog i fizičkog.
Autorka je redovna profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
