Niko nema što Srbin imade

Država više uzima. U stvari, nije kvaka u toj nejednakosti, već u nekim drugim nepravdama. Naime, država jednima uzima, a drugima daje. Samo priprosti pomisle da država više uzima onima koji imaju više, a daje onima koji imaju manje. To možda rade neke druge države, ali ne i naša. Naša ima dobre ekonomiste koji su sračunali da država više dobije kad oduzme od mnogih ono malo što imaju nego kad uzme mnogo od onih malobrojnih. Pa posle neka kažu da u nas država nije nekom majka, a nekom maćeha.

Ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu (ma šta o srpskom volu napisa Radoje Domanović). Kažem to, jer bi neki narod hteo da se ponaša ko država. A ne može to tako – pravila koja važe za državu ne važe za narod. Država može da daje 10.000 evra za radno mesto i da to nazove politikom povećanja zaposlenosti. Narod pak ne može da to plati, to jest kupi radno mesto – a da se to ne nazove korupcijom, mitom. Država može i da dodaje još i tri ‘iljade za kupovinu auta, pa i da to bude politika, a ne korupcija. Kobajagi, tako omogućava siromašnom narodu da kupi dobar auto. Pošto mi neki stalno zameraju kako samo pljujem a ništa ne predlažem, evo dva-tri predloga.

Predlažem da se legalizuje kupovina radnih mesta – da svako može da ga kupi. Na određeno ili na neodređeno vreme, zavisno od toga koliko para ima. Dobro, skupo je to, ali zar svi ne tvrde da je to danas najveće bogatstvo i zar nema mnogo onih koji rade džabe, samo da bi radili. Država, potom, treba da izađe sa predlogom pravednijeg modela cena radnog mesta, drukčijeg od onog najpoznatijeg: „dva-pet-sedam”. Taj novi model cena treba da ukine nejednakosti u ceni radnog mesta između žena i muškaraca (zašto bi žensko mesto bilo skuplje), između Beograda i ostale provincije (zašto bi radno mesto u Beogradu bilo jeftinije), između zanimanja, između starosti, znanja, stručnosti… Pritom, članstvo u pravoj političkoj partiji važilo bi se u visini prosečne cene radnog mesta na istinskom „tržištu radnika”.

Međutim, kažu mi neki da „država nema kapaciteta da sankcioniše one kapitaliste koji uzmu pare za radno mesto, pa posle otpuste taj narod”. Iako znam da naša država ima kapaciteta za to, ali su selektivni, pa zato kao da ih nema, ja zato imam dodatni predlog: Da se u Zakon unese odredba po kojoj se za kaznu pismenim kapitalistima levacima seče leva ruka, a dešnjacima desna, dok bi nepismeni mogli da biraju, jal leva, jal desna!!

Drugi predlog koji imam jeste dopuna državne namere o tri državne ‘iljade za auto. Dakle, predlažem da se to proširi, pa da svaka porodica za prvi kupljeni auto dobije po tri ‘iljade, a da se onda za svaki naredni ‘iljadarke povećavaju geometrijskom progresijom. I dalje, da se ‘iljade daju i za skuplje modele, a ne samo za ovaj o kojem se priča.

Treći predlog je da radi doslednosti državne i partijske politike, umesto dotacija za ‘leb i uz ‘leba, država izdvoji ‘iljade za kupovinu jahti i manjih aviona. Znam da će neki odmah da prigovore, pa šta će našim kapitalistima jahte i avioni, pa oni ne znaju da to voze! E tu sam vas čekao – moraće onda da zaposle pilote i kapetane. Tako ćemo aktivnim merama zapošljavanja pridodati još jednu, konkretnu i efikasnu!

Autor je sociolog iz sela Granice