Nova opozicija kao strašilo

Zato vlast ove izbore doživljava kao vrstu pokazne vežbe, simulaciju hladnog građanskog rata, igrokaz u kojem se unapred zna pobednik.

Jedina nedoumica ostavljena je za začelje tabele. Ne zna se još uvek ko je najbolje opcija za osvežavanje poželjne opozicije.

Umesto da tema izbora bude smena ili opstanak vlasti, po svemu sudeći odlučivaće se o smeni i opstanku opozicije.

Iako je obema stranama potrebna potvrda legitimnosti, vlast može bezbrižno da sačeka povečerje 21. juna i da slavodobitno proglasi ubedljivu pobedu.

Opozicija ili „opozicija“ ima mnogo razloga za brigu.

Veliko je pitanje da li će se produžiti „ugovor o privremenim i povremenim skupštinskim poslovima“ veteranima srpskog političkog pozorišta ili je došlo vreme da mladi lavovi dobiju priliku koju život samo jednom pruža.

Vlasnik cirkusa ili ukrotitelj lavova već je bacio na sredinu šatre slaninu sa tri odsto masti, otključao je katance i prodrmao kaveze svojih ljubimaca.

Moraće samo da sačeka nekoliko nedelja da publika jačinom aplauza izabere zverke koje su zaslužile novi ili stari angažman u cirkusu Koroni.

U eri potrošačkog društva sve, pa i ljudi, nosi marku, cenu i rok trajanja. To pogotovo važi za političare, čiji je rok trajanja, kao i potrošnoj robi, sve kraći i kraći.

Zamislite na istoj polici Vjericu Radetu i Milicu Zavetnicu. Kao da birate između Simensa A50 i Samsunga A50. Iako će mnogi reći (i biće u pravu), telefon je telefon, klinci – čitaj biračko telo, kupuju model koji ide uz životnu filozofiju njihove generacije – lepo za oko, lako za mozak.

Ali nije samo forma drugačija i prilagođena aforizmu postindustrijske revolucije – što pametniji telefoni, to gluplji korisnici.

Novi proizvodi sociopolitičkog inženjeringa se i sadržajno razlikuju od prevaziđenih prethodnika. Oni svakodnevno probijaju granice, u ovom slučaju granice zdravog razuma.

Na tom vašaru taštine raf će deliti na primer Šešelj i Vacić. Dok se Šešeljeva megalomanija zaustavila na mitskoj granici K-K-V, bivši radikalski junoša sa kodnim brojem 1389 premašuje vojvodine vidike i šestarom doseže čak do Drača, Sentandreje i Atosa.

Na drugom polu sličan je „napredak“.

U odeljku „zamrznuto voće“ kupac će moći da izmeri specifičnu težinu Čedomira Jovanovića i Aleksandra Olenika. Opšte je mesto da je princ petooktobarske revolucije popularniji u Sarajevu nego u Beogradu i da će pre postati većnik u Vogošći nego odbornik na Dorćolu.

Godinama je sablažnjavao srpsku javnost o političkoj nužnosti prihvatanja nezavisnosti Kosova i moralnoj nužnosti suočavanja sa genocidom u Srebrenici. Sada njegovo mesto u parlamentu želi da preuzme advokat koji bi Srbiji naplatio ratnu štetu i sudski određenu sumu uplatio (uz pozamašnu proviziju, razume se, advokat je ipak advokat) na žiro račun vlada u Zagrebu, Sarajevu i Prištini.

Takođe, onako usput, zanavek bi odvojio, rasrbio Crnu Goru, ukinuo Republiku Srpsku i reetatizovao Vojvodinu.

Nova „opozicija“ biće ubrana sa patriJotskog i graDžanskog ekstrema i služiće kao strašilo režimu koji samo uz takve može delovati prihvatljivo, uravnoteženo i čovekoliko.

Narod je već obogotvorio svog Vođu. Doživljava ga kao natprirodno stvorenje koje u sebi spaja raspetog Isusa Hrista, mudrog Solomona i milosrdnu Majku Terezu.

Ne sluti puk da je On neprozirnim plaštom nevinosti prekrio nezapamćenu korupciju i pljačku, a državu pretvorio u porodično preduzeće koje funkcioniše po mafijaškim pravilima.

Narodu su već punih osam godina podvezana krila. Srpski dvoglavi orao pretvoren je u očerupano pile, jeftinije i bajatije od onog iz Lidla.

Problemi u Srbiji stihijski narastaju. Vučića će oboriti sila koja ga je i dovela na vlast. Ishodište te sile je kombinacija socijalnog bunta, nacionalnog poniženja i međunarodne rekompozicije.

Ekonomski kolaps kao posledica globalne recesije nateraće samo deo građana da granične prelaze iskoriste kao otirač za skidanje blata iz kog beže.

Oni koji ostaju pretvoriće se u armiju sankilota – tradicionalnih izvođača revolucije, koja može biti trojakog karaktera baš kao i njeni uzroci – socijalna, nacionalna i demokratska.

Potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma oduzeće Vučiću nacionalnu legitimaciju, a taj papir mu je neophodan kako bi sebi i svojoj vladavini produžio rok trajanja pred nestrpljivom međunarodnom zajednicom.

Problem je što Albanci sve više zauzimaju poziciju Severnih Vijetnamaca, vreme radi za njih i oni nisu čekali ceo vek i dali tolike žrtve da bi sada pravili bilo kakve kompromise sa pobeđenim Srbima.

Vučić više neće moći da nosi masku boga Janusa i da sakriva dvoličnost svoje politike. Ne može se jednom evropskom zemljom u 21. veku vladati staljinističkim metodama, niti će ta zemlja, ma kakva bila, ćuteći trpeti da bude bačena na rep svetske civilizacije.

Niko više u njega neće gledati kao u deus ex machina, čak ni infantilni penzioneri sa stalnom potrebom za predmetom obožavanja.

Na nama je da, kada ovo sve prođe, dobro zapamtimo sve šta nam se desilo i da iz svega ovoga izađemo jači i mudriji. Ritualno gledam Utisak nedelje i Olju smatram nepogrešivim tumačem naše stvarnosti.

Pitam se kako će ona u svojim memoarima opisati ovo vreme i život slobodoumnih ljudi u ovom mentalnom zatvoru u koji smo ubačeni kao Monte Kristo.

Pod najgorima, najboljima je uvek najteže. Tako je i njoj.

Na nama je da ne zaboravimo. Jer oni koji hoće da zaborave, spremni su sve ovo da ponove!

Autor je klinički toksikolog, član Glavnog odbora Demokratske stranke