Dostojanstvo je osećaj samovrednosti i samopriznanja. Biti dostojan sopstvenih ideja i načela. To znači da se ono zasniva autonomno, da je svako sam utemeljitelj sopstvenog dostojanstva (gubitak dostojanstva, shodno tome, posledica je nedoslednosti).

Pored toga što je dostojanstvo autonomna kategorija, ono se pre svega tiče duha – u prvom redu moralne (ne)doslednosti – a ne telesnog. Objektivno-telesno dostojanstvo je, pokušaću dalje pokazati, obična, iako žilava besmislica (dok je poslednji stav mišljenje sa kojim se ostali ne moraju saglasiti, autonomija dostojanstva je, tvrdim, postulat obavezan za sve).

Da li su žrtve Aušvica (uzgred da primetim – makar se Aušvic shvatao kao paradigma, nije li nekorektno prećutati, pokatkad ne izdvojiti, ostala, „manja“ nacistička stratišta?!) izgubile dostojanstvo time što su „poput stoke“ deportovane u logor, što su im na prispeću oduzimane lične stvari, što su šišane do glave, odevane u jednolične rite i numerisane? Da li su ponižene time što su sistematskim izgladnjivanjem pretvarane u žive leševe? Nacistički naum je nesumnjivo bio da se logoraši depersonalizuju i da im se brutalno oduzme dostojanstvo. Međutim, može li jedan čovek oduzeti dostojanstvo drugom čoveku?

Da li je, recimo, neki profesor emeritus sa negovanom sedom bradom, u finom odelu, sa štapom i šeširom, dostojanstveniji od njegovog zlosretnog vršnjaka koji je smešten u starački dom gde se usled inkontinencije svako malo pomokri u gaće (ili čak one „nedostojanstvene“ pelene za odrasle, jer, naime, pelene su jedino za malu decu)? Da li je čovek sa jednim uhom manje dostojanstven u poređenju sa dvoušcem? Dalje, da li je bogataš dostojanstveniji od siromaška? Da li su žrtve silovanja samim tim ponižene? Nema li, napokon, i u samom pojmu žrtve (nedoličnog) učitavanja narušenosti dostojanstva? Pobrojana pitanja temelje se zapravo na kolokvijalnom, u biti pogrešnom, pojmu dostojanstva – na heteronomnom dostojanstvu, dakle, zasnovanom na mišljenju okoline – a to, međutim, nije nikakvo dostojanstvo! U najboljem slučaju radi se o ugledu. Nerazložnost takvog pojma dostojanstva ogleda se i pokušaju njegove primene na domen objektivno-telesnog. Međutim, inkontinencija mokraće je naprosto posledica nečije loše bešike, i ništa drugo. Sa dostojanstvom to nema ama baš nikakve veze. Gubljenje kontrole nad telom, otkazivanje organa – napokon, naša propadljivost i konačnost – biološke su činjenice, neutralne s obzirom na kvalitete dostojanstva i nedostojanstva.

Biti raščerečen, obezglavljen – brutalno narušenog kvaliteta telesne celovitosti – nema nikakve veze sa dostojanstvom, ma kako da leš izgledao mizerno i neljudski (profesionalni ulepšivači leševa staraju se za takozvanu dostojanstvenu smrt, iako sa tim dostojanstvo pokojnika uopšte nema veze – osim, možda, dostojanstvo tj. ispunjenje dužnosti ožalošćenih). Budući da žrtva, prema pretpostavci, takav ishod nije priželjkivala, mi sasvim prirodno postajemo skloni sažaljenju. Ali opravdanost sažaljenja prema nekome ne znači istovremeno narušenost njegovog dostojanstva ili poniženje. Naime, kao što se dostojanstvo počesto brka sa društvenim ugledom, tako se i narušenost nečijeg dostojanstva brka sa opravdanošću sažaljenja prema njemu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.