O patkama i slonovima

Suštinski, uvek imate neki argument koji ćete iskoristiti da dođete do svog cilja, bez obzira na to koliko su argumenti druge strane i legalniji i legitimniji i logičniji. Vaše je samo da budete jači i da svoju nemoralnost, sami sebi pa tek onda drugima, opravdate.

Čitajući novinske tekstove o sukobima u skupštini, nekako sam se osetio kao pripadnik onih koji bi trebalo da se stide zato što su napadnuti, a pri tom su u pravu. Doduše, na drugoj strani nema Engleza niti metode napada na bilo koji način podsećaju na one engleske, ali je efekat upravo sličan onom koji opisuje Pekić. Odakle mi takav osećaj, kad iz pera novinara uglavnom izlaze oštre kritike ponašanja Rističevića, Martinovića i Maje Gojković, a ja ni na koji način nisam njihov sledbenik?

Odgovor je slojevit a da bi se razumeo, objasniću ga na primeru jednog uglednog novinara ništa manje uglednog lista koji je u svom tekstu poslanicu pokreta Dosta je bilo Tanju Macuru predstavio kao spiritualnu Radulovićevu poslanicu, a Sašu Radulovića kao nekoga ko proizvodi razbarušene performanse. Izgleda da je ponašanje Radulovića, koji samo insistira na dostojanstvu skupštine, suštinski isto kao i ponašanje Marijana Rističevića, koji, za razliku od Radulovića i njegovih spiritualnih poslanica, makar deluje normalno. U redu, primitivno, neotesano, agresivno, ali ipak normalno. Pošto se meni čini da Radulović nije čudan, a da Marijanovo ponašanje nije normalno, jasno je da sam upravo ja u najmanju roku i čudan i nenormalan. Ali to nije uzrok mog stida.

Mogu da razumem potrebu novinara da neobjašnjive izlive besa tajanstvenog mislioca, koji putem releja rukovodi skupštinskih haosom, stave u neki koliko toliko prihvatljiv kontekst. A za to je nesporno potrebno da se pristojnost predstavi kao ludilo, a primitivna tiranija kao pogrešan politički izbor i da onda isti oni čitaoci koji zbog turskih serija ne prate skupštinu, kako to lepo primećuje ugledni novinar, makar imaju isti negativan stav i prema Rističeviću i prema Raduloviću. Ne i prema onome kome ime ne smem da pomenem, a ko je ceo ovaj cirkus osmislio.

Nešto drugo me tera na stid. A to je činjenica da sam manje vredan od onih koji su glasali za Rističevića i Martinovića. Iako ne razumem kako se to može štedeti na stečenim pravima i od tog novca finansirati izvoz profita u inostranstvo, te iako mi nije do kraja jasno kako se to zadužujemo zbog privrednog rasta, mislim da je moje pravo da nešto ne razumem. Ne razumem ni zašto se ponašanje koje razara ne samo parlament već i društvo, uporno opravdava relativizacijom svoje destrukcije.

Isto kao što mislim da imam pravo da ne razumem, verujem da moje nerazumevanje nije dovoljno da me liši prava da kao građanin ove zemlje nosim deo suverenosti i prava da svojim glasom poverim vršenje te suverenosti određenoj opozicionoj poslaničkoj grupi. A toj poslaničkoj grupi neko ne dozvoljava da u moje ime zahteva da se poštuje moje dostojanstvo, putem dostojanstva Narodne skupštine. I konačno neki ugledni ljudi u nekim uglednim novinskim institucijama to urušavanje mog dostojanstva tretiraju kao pogrešan politički potez preduzet prema spiritualnim čudacima. Kako da se ne postidim od samog sebe? Niti razumem niti sam dostojan, uz to sam i napadnut, a to nije ništa drugo do pogrešan izbor oružja koje se na meni isprobava.

Ako hoda kao patka, kvače kao patka i izgleda kao patka, to je sigurno slon, kaže Pekić i dodaje da se zbog svog stava ne kaje jer je o slonovima lakše razgovarati nego o patkama. Verujem da su ugledni novinari čitali Pekića, ali to ne umanjuje moj osećaj stida zbog toga što snosim posledice jer sam, birajući između patke i slona, zaokružio patku. Valjda nisam dovoljno razumeo ni Beograd na vodi.

Autor je advokat i šef odborničke grupe Dosta je bilo u SO Vračar