Od čeka do mobilnog telefona

Saša Nikašinović Kada je, ne baš tako davno, najavljeno da će se ukinuti odloženo plaćanje čekovima građana, izgledalo je da će to biti ozbiljan udarac za standard. Rok za ukidanje, međutim, bio je dosta komotan, pa su „ček na poček“ gotovo bezbolno zamenili keš krediti i sve popularnije kreditne kartice. Istina, moguće je i danas ponegde kupiti robu na dva čeka, ali se ta pogodnost sve ređe koristi. Čekovi sve brže odlaze u istoriju. Platna kartica je brža i efikasnija.
Da su čekovi odslužili svoje pokazuje i podatak da se za samo godinu dana promet karticama utrostručio. Lanjske godine građani u Srbiji imali su čak 5,2 miliona kartica, a promet tim karticama iznosio je 58,22 milijarde dinara, što je vrednost od 720 miliona evra. Gotovo svaki zaposleni ima danas najmanje dve kartice i po tome, bar, Srbija počinje da liči na Ameriku. Gotovina se sve manje koristi, a ima već podosta njih koji svaki račun veći od 500 dinara plaćaju karticom. Svejedno da li „debitnom“, gde se novac s računa skida istog trenutka kada blagajnik provuče karticu kroz takozvani POS terminal, ili kreditnom – kada se ono što ste kupili automatski pretvara u kredit i zatim otplaćuje pod uslovima i sa kamatama koje propisuju banke. Danas već oko 70 odsto prometa u trgovinama otpada na kartice, s tim što je u samouslugama procenat manji zbog skromnijih iznosa koji se troše i kreće se oko 30 odsto.
Kupovanje karticama za kupce znatno je jednostavnije nego plaćanje gotovinom ili čekovima. Jednostavnije je i za trgovce i ugostitelje, jer im novac istog trenutka kada su naplatili uslugu „leže“ na bankovni račun. Malo ko, međutim, zna da trgovci i ugostitelji tu jednostavnost dobro plaćaju bankama. Za svaku kupovinu karticom oni plaćaju banci koja je karticu izdala proviziju koja se kreće od 0,8 do čak 3,5 odsto. Dakle, kadgod iskoristite karticu, znajte da je i vašoj banci kapnula neka para. Čak i ako niste koristili kreditnu nego samo „debitnu“ karticu.
Plaćanje čekovima na više rata nije, inače, bilo baš besplatno za kupce, iako su se trgovci trudili da stvore takav utisak. Istina je da vam nisu naplaćivali nikakvu kamatu za takvu vrstu kupovine, ali su zato gotovo svi davali popust od deset odsto za kupovinu u gotovom. Naravno da je ta razlika u ceni zapravo bila kamata koju su plaćali oni koji plaćaju čekovima. Popust za plaćanje u gotovom nije važio jedino u samoposlugama, gde ste mogli kupovati na odloženo plaćanje od mesec ili dva. Kupovina karticama ne donosi više tu pogodnost besplatnog jednomesečnog kreditiranja, ali i tu ima leka. U nekim trgovinama, recimo u Merkatoru, možete dobiti njihovu karticu kojom možete isplatiti konačnu sumu na kraja meseca. Čak se takvo plaćanje i stimuliše bodovima koje dobijate i koji vam praktično donose popust na kupljenu robu. Što je kupac izdašniji i popust je veći.
Za čekovima, dakle, ne treba mnogo žaliti. A ni za vremenima kada su se plate isplaćivale u gotovom. Neverovatno je, inače, ali i danas mnogi penzioneri ne žele da otvore tekući račun, pa ne mogu ni da koriste pogodnosti kartica. Dok su poštari donosili novac u kuću to je i imalo nekakvog smisla. Danas je postalo besmisleno. Zbog napada na poštare koji nose penzije pošte sada penzije isplaćuju samo u poštama, ali proviziju za te isplate uredno naplaćuju. Penzioneri koji imaju tekući račun kod Poštanske štedionice, naravno, ne plaćaju proviziju nego samo naknadu za korišćenje tekućeg računa u iznosu od 50 dinara. Novac im pri tom uvek stiže ranije nego onima koji tekući račun nemaju. Zašto Poštanska štedionica i banke ne pokušavaju da objasne penzionerima da im se tekući račun više isplati – krajnje je nejasno. Jeste da su penzije skromne, ali je penzionera mnogo, pa su to u krajnjem zbiru ipak solidne pare. Isplatilo bi se i bankama i penzionerima.