Beograd 2012. Sprema se spektakl – proslava 90 godina Akademskog pozorišta, najstarijeg studentskog pozorišta na svetu. Pozorište ima scenu u centru grada, tehniku, šefa tehnike, 11 predstava na repertoaru, 43 glumca, upravu, umetnički savet i legendu – uspešnog umetničkog direktora i reditelja koji vodi proslavu. Zakazana je Svečana akademija na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, probe su u toku, gotov plakat, odštampane su karte i rade se poslednje pripreme za javni poziv i slanje pozivnica uglednim ličnostima. U prvim redovima planirani gosti: rektori, ministri, gradonačelnik, upravnici pozorišta, poznati umetnici ponikli u tom pozorištu…

Kreće zaplet. Sa Vrha stiže odluka o zabrani proslave zbog navodne nelegalnosti, nekvaliteta i nedostatka sredstava. Svečana Akademija se otkazuje, jer Vrh ima drugu viziju razvoja. Članovi pozorišta, simbolično, izvode deo programa ispred Hotela Moskva, na mestu gde je pozorište osnovano 1922. Sa vrha stiže i odluka da se svi učesnici kazne, a reditelju trajno zabrani ulazak u prostorije pomenutog pozorišta, čak i u svojstvu publike?! Sve predstave se skidaju sa repertoara, otkazuju se festivali i gostovanja. U pozorištu ostaje desetak poslušnih mladih članova.

Kreću velike reforme. Postavlja se nova upravljačka garnitura. Vizionari, planovi, graditelji, mašine… sve je tu! Korak po korak, Pozorište, iznutra, biva srušeno, ispražnjeno i spremno da postane klub/kafana gde će kabaretske programe izvoditi poznati zabavljač, koji je sada, zajedno sa glumicom, suprugom političara, član Vrha. Za to vreme nove predstave i probe se otkazuju ili igraju kojekude po gradu. Otpušteni i opljačkani reditelj, kao Čarli Čaplin, gubi posao gdegod se pojavi postaje predmet degradacije. Hleb nalazi radeći… u dijaspori. Prođoše dve godine. Reforme su propale. Nema para. Fijasko. Zabavljač i glumica, kojima je istekao mandat, razočarani odlaze. Dugovi su ogromni, stiže revizorska komisija, policija…

Zaplet br. 2. Beograd 2015. Nekim čudom, na čelo pozorišta vraćen je stari reditelj. Zvanično se skida zabrana i on, posle dve i po godine, ulazi u ,,pozorište“… kojeg nema. Prazan prostor (Piter Bruk). Bele gipsane ploče na zidovima. Samo jedan utikač za struju. Nema izolacije. Čuje se buka sa ulice. Nema zida. Samo prozori i dnevno svetlo. On plače… uokviren belim zidovima. Nema jedinstvenog eksterijera koji su gradile generacije. Nema ni predstava, glumaca, kompjutera, elektronske arhive… Stari reditelj odluči da, ipak, ipak, pokuša još jednom… Stoji ispred pozorišta, a nigde znaka da je tu pozorište, dakle, zabranjeno je ispred pozorišta staviti tablu da je ono tu. Verovatno zbog uznemiravanja javnosti. Ipak idemo uzbrdo! Okupljamo ljude, obnavlja se prostor, prave se audicije i predstave… ponovo se putuje, osvajaju nagrade. Ali, u Vrhu su, još uvek, isti ljudi, isti mozak, isti gazda i naslednici – koji ne mogu da mu oproste ono što su mu učinili. Čekali su, čekali su, vrebali i dočekali. Čim je (posle surovih godinu dana uz platu spremačice) reditelj završio osnovnu obnovu, ponovo ga smenjuju i uklanjaju saradnike, ponovo ostaje desetak mladih članova, ponovo pokradu pare od honorara i predstava i skidaju predstave sa repertoara. Sa zidova se ponovo skidaju sve nagrade i priznanja koje je osvojio. Ponovo svi protesti ostaju bez odjeka.
*April 2017*. Održan je završni sastanak Vrha na kome je posle dugog perioda zataškavanja u stvari izvršena – legalizacija svega navedenog u prethodnom periodu. Jednoglasno su usvojeni svi izveštaji i stavljena Tačka. Motiv: Sakrivanje nezakonitog poslovanja, finansijskih izveštaja, budžetskih prekršaja, nestatutarna postavljanja i smenjivanja, zataškavanja odgovornosti direktora i članova upravnog odbora, Univerziteta i njegovih predstavnika i konačno, jer se bez toga ne može, sujeta, sitni interesi i zavist netalentovanih.

Sve se ovo dešava u vreme krize diploma, dezorijentacije prosvete, tumaranja kulture, izopačenosti medija. Znači, kako nije bilo u javnosti, ovo sve se nije ni desilo, a nije se desilo ni sledeće: U periodu od 2012. do danas u Akademskom pozorištu je smenjeno od strane Vrha, gde nema članova pozorišta, šest umetničkih direktora. Skinuto je 11 predstava sa repertoara, koje ,,skidači“ nisu ni gledali. Stotine članova i saradnika su ,,pušteni niz reku“, ali mogu da se žale – upravi vodovoda.

Poslednji kadar: Konferencija za štampu – 95 godina pozorišta. Vrh se slika za jubilej, daje intervjue i kune se u očuvanje tradicije i kulturne baštine sa naglaskom na čoveka kao najveću vrednost. Narod, iskreno dirnut – jednom rukom tapše, a drugom briše suze i glasa za svetlu budućnost.

Autor je umetnički direktor Akademskog pozorišta AKUD „Branko Krsmanović u periodu 2004 – 2012. i 2015 – 2016.