Odbrojavanje

 Da nije ovakve selekcije i ovakvog Pozorja, ne bi bilo ni ovakvog selektora, ni ovakve njegove uprave; da nije ovakve kulturne politike u Srbiji, kojom se od najvažnijeg nacionalnog pozorišnog festivala pravi najbesmisleniji pozorišni festival u državi, u kojoj se, pak, kako stvari stoje, od ove godine ukida njen najznačajniji internacionalni pozorišni festival, Bitef, ne bi bilo ni ovakvog Ministarstva kulture, ministra za kulturu, savetnika za kulturu, savetnikovih savetnika i tako redom i tome slično na listi institucija i persona, zdanja i maski, samo naše Poljske, naših i samo naših ibija.

U odluci žirija da za najbolju predstavu proglasi razbibrižni mjuzikl Pozorišta na Terazijama, „Zona Zamfirova“, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, koja u ovako učmaloj i stupidnoj selekciji i nije toliko van pameti, otkriva se sama suština ovogodišnjeg festivala i ne samo festivala. Najpre, ono očigledno: on je poglavito estradan.

Zatim, ono prikriveno: estrada – po sebi bezopasna, jer su u njoj neiskrenost akcije i sentimentalizam osećanja ono od čega publika, prećutno, pristaje da glumi iskrenost i osećajnost a da bi se zabavila i ganula – podigne li se na nivo umetničkog postignuća, postaje zloćudna. Preko lažnog predstavljanja estrade kao kulturnog čina par excellence, raskida se nepisani ugovor između publike i autora da je privid u njoj prećutan samo zarad zabave, zarad ubijanja vremena, i ona, ni kriva ni dužna (jer estrada nije dužna da sama odbije velikodušnu ponudu da izigrava umetnost), počinje da privid i samo ubijanje vremena prodaje mnjenju publike kao sam rad u vremenu i kao samu istinu situacije.

Na primer, jedna scena ovog mjuzikla, u trajanju od nekoliko minuta, kujundžiju Maneta, razočaranog svojim socijalnim položajem koji ga diskvalifikuje za status mladoženje ćerke bogatog adžije, pokazuje kao inicijatora socijalne pobune. Prođe brzo ta epizoda, odigra se tu neki zabavni ples i otpeva prigodni song, a stara se prašina sa sentimentalnog sižea podigne taman koliko i od lepeta komarčevog krila. Ovaj upliv kvazirevolucionarnog sadržaja u jedan zabavljački, reakcionarni (ako baš hoćete, kontrarevolucionarni) prosede, neodvojiv je od zadataka onih privida koji, istih ovih dana, u televizijskim reklamama i na bilbordima širom gradova naše otadžbine, stvaraju bogate banke i još bogatiji operateri mobilne telefonije.

U jednoj od tih reklama, takođe se diže pobuna mladih naraštaja na ulicama velegrada, a oni tu ne traže ništa drugo do tričavih 1500 minuta besplatnih razgovora u „prodajnom paketu“ za mobilne telefone. U drugoj reklami, na bilbordima i na plakatima u izlozima banaka i „bolje opremljenih“ marketa, jedna poznata glumica, iznad čije je fotografije razapeta danas zaboravljena reč ’drugovi’, s nečim preko desnog ramena što podseća na remen puške, a, dakako, nije remen puške, vabi konzumerističko telo da uzme kredit kao hleb nasušni. Eto, to je ta naša pobuna, pobuna za ono što ne podrazumeva bunt nego upravo pognutu glavu i dugogodišnje ropstvo, naša ibijada od bune i poslednji stadijum kulture palanke – njena estrada okovana jedinstvenim stilom kulture visoke banalnosti.

Nagrada za najbolji dramski komad dodeljena je Fedoru Šiliju, za dramu „Čarobnjak“, a nagrada za najboljeg reditelja Borisu Liješeviću, za režiju ovog komada u Narodnom pozorištu Sombor. O toj predstavi već smo iscrpno pisali („Malograđansko pozorište“), ali je ovde važno ponovo pomenuti to da je ona jedan perfidniji oblik banalizacije sadržaja i skupocenijeg prodavanja magle, jer je njena istina u onome što prećutkuje i izostavlja. Danas je to, taj muk, kod nas na najvišoj ceni.

Kao što se ćuti o doskorašnjem antievropskom pogubnom delovanju onih koji su u našem društvu sada najglasniji zagovornici ideje evropske integracije, i kao što se, kad je rat smenila posleratna depresija, ne govori o dojučerašnjem ratnohuškačkom šovinizmu tih današnjih mironosaca, plaćenom galonima ljudske krvi, tako se u ovoj predstavi, koja se bavi i odnosom Tomasa Mana prema nacionalsocijalizmu, ne pominje ni jednom jedinom rečju njegov velikogermanski, militaristički period u koji je zapao kao već zreo čovek, pred početak Prvog svetskog rata i tokom njega.

„Konstantin“, ta svečarska torta od predstave, dvaju naših Narodnih pozorišta, niškog i beogradskog, prema tekstu Dejana Stojiljkovića, u režiji Juga Radivojevića (vidi moje tekstove „Nečastivi u Narodnom“ i „Pozorje tone dok publiku zabavljaju šlageri“), na čijem vrhu se skaredno venčavaju onaj koji propoveda mir i onaj koji ubija, Hristos i Konstantin – a patrijarh pri tome aplaudira, i crkva pravoslavna o tome ćuti – preslatka torta sa špinovanom čipkom, prošla je na ovom Pozorju s dve rubne nagrade, upravo za čipku: za kostim, Bojani Nikitović i Stefanu Savkoviću, i za scenografiju, Aleksandru Deniću. Ako je i za pervaženje, mnogo je.

Kostim pomenutih kostimografa, blešteće beo i jarko crven, sasvim lutkarski, sa heklarskim radovima koji bi trebalo da predstavljaju teške oklope ratnika, i sa mekom, isto tako bleštavo belom ili jarko crvenom platnenom obućom, koja bi trebalo da predstavlja obuću vojnika i dvorjana, iscelo pripada žanru parodije te, upotpunjujući kič predstave, predstavlja i diverziju unutar nje, jer, u svoj toj patetici iskaza, deklamovanja i tragedskog busanja u junačke grudi aktera, pokazuje da je sam kroj predstave kroj jedne totalne butaforije.

Pogon ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, stavljen u finansijski iscrpljujući rad na stvaranju opasnog privida, svojim nam simptomima, na koje smo ovde ukazali, govori to da je duh naše palanke, posle prilagođavanja realnom socijalizmu, gde je bio ukotvljen u partijskoj birokratiji, koja je navodno menjala svet, a samo je reprodukovala sopstvenu lenjost, prešavši potom u duh nacionalizma koji je raspalio destruktivne sile našeg i samo našeg boga Tanatosa, sada, sasvim depresivno, završio u duhu banalnosti, čiji je domaći zadatak da usiljeno izigrava zabavu. Taj duh, dakle, nije u stanju da proizvede ni čistu zabavu. Čista je tu samo gomnarija.