Primicanje 21. januara, izbornog dana u Srbiji, posle kojeg će specijalni izaslanik UN za pregovore o statusu Kosova Marti Ahtisari izneti svoj predlog državno-pravnog rešenja Beogradu i Prištini, primetno diže političku temperaturu u Srbiji i sve jasnije polarizuje takmace za poslaničke mandate i, sledstveno, izvršnu vlast. Nagađanjem o „nadgledanoj nezavisnosti“ bečki Prese, nema sumnje dobro obavešten, dao je novi impuls razmatranju kosovske budućnosti.
Većina političara, naravno, i dalje papagajski ponavlja priče o kolevci, nedeljivosti Srbije i nepovredivosti granica, ali nazire se i lagani oprez, pa i uzmak koji se može uočiti na dve ravni. U jednoj su ostaci crveno-crne koalicije čija je vlast kumovala zavezivanju kosovskog čvora, a u drugoj predustavni dvojac Boris Tadić – Vojislav Koštunica. Socijalisti, koji su pre nekoliko sedmica pri izboru prvog Miloševićevog naslednika Ivice Dačića na rečima bili vrlo spremni opet da ratuju do istrebljenja, naprasno su se okrenuli diplomatiji; radikali se sa svoje strane drže proverenih floskula o NATO čizmama i autonomiji kao jedinoj mogućoj temi razgovora sa svetom o Kosovu. Njih, dabome, ništa ne sprečava u javnom uvežbavanju patriotizma pošto je gotovo izvesno da u njihovim rukama neće biti mehanizmi vlasti koji pokreću rat.
Kada je reč o dva vodeća čoveka Srbije, koji istovremeno i simbolizuju dve politike, sve je uočljivija razlika u tumačenju temeljne prerefendumske teze pretočene u preambulu Ustava: dok premijer ni za jotu ne odstupa od Kosova zauvek u Srbiji, Tadić u ime svoje Demokratske stranke sve češće upozorava da konačno rešenje ne mora biti povoljno po Srbiju. U tom smislu on je bezuspešno apelovao i na Ahtisarija da sačeka s predlogom do formiranja novog kabineta koje će, nema sumnje, biti pod snažnim uplivom tog rešenja.