Foto: Medija centar

U periodu od 2012. do 2018. imali smo tri puta parlamentarne izbore, od čega dva puta (2014. i 2016) vanredne. Prošle, 2017. godine, bila je rekonstrukcija vlade i održani su redovni predsednički izbori. Tada se predsednik vlade kandidovao za predsednika Republike i pobedio. Kada je reč o svim ovim izborima, svedoci smo velike anomalije, nezabeležene u istoriji parlamentarizma. Stranka, pobednik na izborima 2012, zajedno sa svojom koalicionom grupacijom i pored stabilne, prilično velike većine ne ispunjava ceo mandat, već dva puta u razmacima od po dve godine i bez krize vlade organizuje vanredne izbore. Kažu, da bi utvrdili izborni legitimitet sada već hegemone stranke i njenih koalicionih partnera. Ta stranka vrši rekonstrukciju vlade godinu dana posle drugih vanrednih izbora. Iste godine (2017) predsednik stranke, doskorašnji predsednik vlade, kandidovao se za ustavno slabije mesto šefa države. Ali ništa za to, centar vlasti će se sa vlade preseliti na šefa države. Kao i 1997. godine kada je Slobodan Milošević sa ustavno jakog mesta vlasti – predsednika Srbije prešao na ustavno slabije mesto predsednika SR Jugoslavije, ali je bio još veći diktator nego pre.

Da poverenici Evropske unije zaduženi za kontrolu Srbije nisu novembra prošle godine rekli „dosta“, pre neki dan uz beogradske redovne imali bismo i nove vanredne parlamentarne izbore. NJih je na svoj enigmatičan način najavio novoizabrani predsednik Republike, a čelni ljudi njegove stranke i ministri i predsednica Skupštine namah su počeli da šire priču. Svi zajedno smirili su se posle jedne Vučićeve posete Briselu, a neposredno po dolasku u Beograd predsednik je rekao da vanrednih izbora neće biti.

Ovaj pregled sam po sebi govori o generalnoj manipulaciji izborima od strane današnje srpske hegemone stranke i njenog vođe. A kada se jedini smisao izbora svede na puko sredstvo vođenja i održavanja vlasti, onda je neregularan izborni tok samo posledica takve upotrebe ovog ključnog mehanizma demokratije. Dakle, nijedni od ovih izbora nisu protekli regularno. Od prepadničkih najava novih izbora i datuma njihovog održavanja (za vanredne izbore), preko još uvek nesređenih biračkih spiskova u eri srpske digitalizacije, generalnog (privatnog i javnog) medijskog monopola hegemone stranke, a posebno u vreme izborne kampanje, sve do kršenja izbornih pravila od osnovnog biračkog mesta do Republičke izborne komisije – ovi izbori uvek su bili deo politike permanentne masovne mobilizacije stanovništva karakteristične za režime plebiscitarne diktature.

Tako je bilo i na poslednjim izborima za gradsku skupštinu Beograda. Oni su dobili rang nacionalnih izbora i na njima je vlast primenila istu metodologiju političke prisile i latentnog nasilja kao na republičkim. Kada već nije moglo biti vanrednih republičkih izbora, onda je trebalo da se odigraju na važnom uzorku Beograda.

Kada je tako, onda na prvi pogled deluje nejasno zašto se srpska opozicija ponaša tako lojalno. Kad god se raspišu izbori, koji su unapred upisani kao dobijeni za vladajuću grupaciju, opozicija veselo i optimistički prihvata „rukavicu“ i kreće u unapred izgubljenu bitku. Posle bitke se ljuti i tuži da se protivnik tukao na kvarno, ali sve to brzo prođe, uzmu se zaslužene mrvice sa stola i nastavi u svetlu evropsku budućnost na čelu sa mrskim im vođom. Po svoj prilici, u tom grmu leži zec. Prosto je nemoguće da opozicija ne vidi da je njena izborna uloga silom istorijske nužde svedena na žrtvenog jarca na putu Srbije u Evropsku uniju.

Pada u oči da zaduženi poverenici i drugi staratelji Srbije u EU nikada nisu imali reči kritike za srpske izbore od 2012. godine. Poslednje beogradske izbore nije pratio ni OEBS. Toliko je poverenje u demokratski karakter današnje Srbije u očima naprednog Zapada. To što su se u EU isprečili održavanju i trećih vanrednih izbora u četiri godine, posledica je njihove ljutnje što Vučić tako bezočno stvara vanredne situacije u Srbiji (posle svakih izbora čekalo se po više od tri meseca da se vlada formira) kako bi odložio egzekuciju Kosova. Uzgred, pre nego što su mu rekli da nema više vanrednih izbora, rekli su mu da očekuju što hitnije potpisivanje priznanja Kosova. Ali, unutrašnje političke prilike u Srbiji nisu ih mnogo zanimale. Za potpunu unutrašnju pacifikaciju političkog života, gde spada i lojalnost opozicije osnovnom trendu vladine politike, imali su pouzdanog čoveka koji je bio spreman da reši najveći problem Evropske unije na Balkanu – srpsko priznanje nezavisnosti Kosova. Takav je bar opšti značaj poglavlja 35 pregovora o pristupanju Srbije Uniji.

U takvoj situaciji opozicija u Srbiji bila je uvek spremna da odigra svoju rolu na izborima. Da je bar jednom bojkotovala te fingirane izbore, kao što je učinila srpska opozicija 1997. godine, moglo bi se pomisliti da neko uticajan u njihovim redovima zaista misli da jednom pobedi SNS. Ali ne. Oni znaju da bez Vučića i ovakvog SNS-a nema puta u EU, jer su samo današnji nosioci vlasti spremni da priznaju Kosovo i sposobni, tako bar misle, da narod prevedu žednog preko vode. NJihovo vreme, i dalje misle, dolazi tek posle toga. Kao što je opozicija u Crnoj Gori očekivala da će Amerika pustiti niz vodu Đukanovića posle proglašenja nezavisnosti, a sada misli da će to učiniti posle ulaska u NATO. To se, naravno, nije dogodilo, kao što neće nešto slično ni u Srbiji. Zapad zna da projekat vazalne države na Balkanu ne može da uspe bez glavnog vazala i njegovih janičara i kada ih jednom projektuju, bez velikog razloga neće ih odbaciti.

Da je ova dijagnoza opozicije u Srbiji tačna, govori i podatak da se grupacija koja je navodno dobro prošla na beogradskim izborima (19% glasova!!) treba da bude jezgro buduće izborne opozicije. Ako se novi parlamentarni izbori budu raspisali za 2020. a da Srbija nije isporučila ne samo Kosovo nego još toga sa spiska A. Merkel i A. Šokenhofa, izborna priča će se opet ponoviti. Ali, to je samo projekcija sadašnjosti u budućnost. Preostaje pretpostavka, malo verovatna ali ipak, da će se do tada u Srbiji obrazovati opozicija koja sasvim drugačije tretira državu, njene institucije i izbore kao demokratski mehanizam.

Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije i profesor univerziteta