Pitanje delovanja opozicije: Mogu li da se dogovore o zajedničkoj listi i nastupu na izborima?

Studenti su u centru pažnje, pametni su, dovitljivi, daju ozbiljne i odgovorne izjave, njihov pokret je depersonalizovan, nema liderstva, nema pojedinačnog isticanja, ali ima istrajnosti i spremnosti da se podnese žrtva.

Postali su glavni akteri dugo željenih i očekivanih promena pa dobijaju aplauze, pohvale i sve artikulisaniju spremnost svih ostalih oponenata režimu da se njima, studentima, preda zajednička sudbina u ruke. Jel to realno?

Ostali društveni i politički akteri povukli su se na rezervne položaje pa sa udobne distance procenjuju šta je dobro, a šta ne u studentskim zahtevima.

Tek se tu i tamo čuju bojažljiva razmišljanja da možda sve predugo traje, da je 15. mart bio sjajan, ali nije doneo očekivano, da studneti, ali i profesori, neće moći još dugo, jer će jedni verovatno izgubiti godinu, a drugi su već ugrozili sopstvenu egzistenciju, a rezultat može da bude urušavanje državnih univerziteta, što režim i priželjkuje, jer ne može da ih kontroliše.

Studenti su već postigli mnogo: ohrabrili građane i izvukli ih iz letargije, oterali sa vlasti Vesića, Momirovića, Draganu Sotirovski, smenili Vučevića, inicirali razotkrivanje raznih koruptivnih radnji, podstakli sudske procese, uzdrmali pravosuđe i celokupnu vlast, probudili univerzitet, podstakli solidarnost, stigli do Brisela i Strazbura. Pravili su i greške, što je neminovno kad želje, zahtevi, stremljenja, traju predugo bez konačnog epiloga.

Neki su predlagali prelaznu vladu, neki bili protiv, onda su blokirajući RTS tražili obnavljanje izbora članova Saveta REM-a ili ukidanje javnog servisa, što nije baš promišljen zahtev. Zatim su odusatali od gašenja RTS-a, a ostali pri zahtevu za izbor Saveta regulatora elektronskih medija, ali ubrzo zatražili raspuštanje skupštine, bez koje tog izbora nema.

Ne može im se zameriti, sem što u nekim od zahteva, uprkos distanciranosti od oficijelne opozicije, može da se uoči izvesan uticaj stranaka u pogledu ciljeva koje one same nisu uspele da ostvare.

Sada je aktuelan zahtev za vanrednim izborima. To jeste izvesna naznaka da se u poimanju realnosti, od iluzije da će se protestima i upornim blokadama, vlast naterati da abdicira, ide ka razumnijim metodama promena.

Da li tu nešto ipak nedostaje? Studenti traže izbore, za koje će oni napraviti listu, bez predstavnika političkih partija i bez samih studenata, već će sastaviti spisak uglednih ličnosti od struke i autoriteta, počev od svojih profesora.

Predstavnici stranaka imaju različite stavove prema toj ideji, od potpune podrške i nuđenja infrastrukture, ali bez direktnog učešća u izborima, do mišljenja da se bez stranaka ne može ići u izbornu borbu. I jedni i drugi, međutim, ustručavaju se da o tome nametnu dijalog u kome bi moglo da se potraži zajedničko, za sve prihvatljivo rešenje.

Neminovno se obnavlja pitanje zrelosti naše opozicije, koje se uporno izbegava, jer nećemo valjda da kritikujemo njih, kada je vlast autoritarna, nedemokratska, koruptivna, katastrofalna smrtonosna.

Ali ako neko misli da nam je stanje takvo kakvo je, samo zbog vlasti, ali ne i zbog onih koji su nasporam nje, to je onda percepcija slepila. To što nemamo ni jednu opštinu u Beogradu sa drugačijom vlašću, pa i ceo Beograd, jer je bojkot nadjačao izgovorom o izbornim uslovima, ne sprečava sada jedan broj opozicionih stranaka da podrže zahtev za vanrednim izborima iako su uslovi, manje više isti.

Pitanje zajedničkog delovanja opozicije postavlja se i dalje isključivo u obliku: mogu li da se dogovore o zajedničkoj listi i nastupu na izborima? Prenebregava se činjnica da zajednička lista ili zajednička podrška, na primer studentskoj listi, i kada donese rezultat, ona ne smanjuje broj političkih aktera, koji se ni posle nekoliko decenija višestranačja nikako ne menja, što sigurno ne doprinosi potencijalu promena.

Niko ne postavlja pitanje zašto neke stranke uprkos bliskosti stavova i programa ne razmišljaju o ujedinjenju i time jačanju izbornih šansi. Zašto Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, Demokratska stranka, Narodni pokret Srbije, nisu jedna stranka? Šta ih toliko razlikuje? Zeleno levi front i Pokret slobodnih građana, na primer. Problem litijuma iznedrio je dva stranke: Kreni promeni i Ekološki ustanak. Imaju iste stavove o ekologiji, Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, sadašnjoj vlasti. Zašto su to dve partije?

Sloboda političkog udruživanja daje za pravo svima koji hoće svoja organizaciona dvorišta. Ali gde je tu odgovornost prema građanima čije se poverenje očekuje i kojima se obećavaju promene. Nekada se izbegava da se vidi ono što je očigledno, a to je da su lične sujete, liderstva, kontrola partijskog novca i uticaja, osnovni razlozi usitnjenosti opozicione scene, uz nerealno pretenciozna očekivanja da će baš njihova stranka da donese boljitak i pobere istorijske zasluge. Uz to, skoro svaki predsednik stranke sebe vidi kao budućeg premijera ili predsednika države. Kod parlamentarnih stranaka se to bolje vidi, ali ne treba zaboraviti da postoji veliki broj stranaka i strančica, koje godinama čekaju svoj trenutak da u nekoj jačoj koaliciji obezbede bar jedno, ako ne i više poslaničkih mesta i tako se domognu finansiranja iz budžeta, za plaćanje prostora i preživljavanje. Treba li dokazivati da se radi o dominaciji ličnih i partikularnih interesa od kojih opšti, svenarodni, ne mogu da dođu do izražaja niti da budu ostvareni.

Avantura ujedninjavanja donosi rizik liderima da ne budu više na mestu predsednika, da im izmakne presudna reč i visoka pozicija u institucijama, ako do njih uopšte dođu. Ali to i jeste test demokratičnosti i delovanja za opšte dobro.
U svemu tome treba tražiti razloge što oficijelni politički akteri tako nesebično prepuštaju studentima glavnu reč, očekujući da oni raščiste teren u koji će stranke kasnije zakoračiti, čime samo daju za pravo Vučiću da hoće vlast bez izbora. Jer studenti će pobediti, ali neće vladati, što razume se i nije mnoguće i nikada se nije ni dogodilo, pa će onda prelaznom vladom prepustiti vlast onima koji je odavno priželjkuju. To ne samo da je račun bez krčmara, već je i nagoveštaj licemerja da ako studentska lista ne pobedi, partijci mogu da se ne osećaju odgovornim.

Oni koji već vide zeca na ražnju, sve više postavljaju pitanje: može li vlast da izdrži još dugo pod ovolikim pritiskom, a da ne dozvoli izbore? Zaboravljaju da je vođi vlast važnija od života i da je možda realnije pitanje: šta će biti ako prihvati izbore? Ko je za njih spreman u ovom trenutku ili za par meseci? Studenti sa imaginarnom listom koja može da postane problem kada počne da se sastavlja ili opozicione stranke koje neće/hoće na izbore. Ovi prvi nemaju sa tim nikakvo iskustvo, što nije njihova mana nego realnost, a ovi drugi imaju iskustvo koje je negativno.

Mnogo važnije je pitanje: može li se nakupljena energija i objektivno veći broj protivnika režima održati i do nekih narednih redovnih izbora, uobičajenim građanskim i političkim aktivizmom, a vraćanjem života u normalu, što podrazumeva obnavljanje rada fakulteta i nastavak studija.

Medijska blokada je ogromnim izlivanjem protesta na ulice svih gradova u izvesnoj meri anulirana, pa ako obezbedimo članove izbornih komisija i kontrolore na svim izbornim mestima i postignemo veliku izlaznost birača, imali bi čemu da se nadamo.

Tako bi preveliki teret koji smo navalili studentima, bio ravnomerno raspoređen, oni ne bi bili dovedeni u rizik da im ostane ukus gorčine eventualnog poraza, a naša građanska aktivnost bi pokazala zrelost.

Ako postoji strah da se plamen zahteva za promenama neće održati godinu i po, dve, da će sve prekriti ruzmarin i šaš ako se povučemo sa ulica i trgova, onda svi zajedno zaslužujemo vlast kakvu imamo.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.