Intervju sa Tatjanom Rosić jeste zanimljiv. To je gospodinu SS jedina istinita rečenica u tekstu. Za procenjivanje Tatjaninog doprinosa razumevanju Kišovog dela conditio sine qua non je pročitati knjigu „Mit o savršenoj biografiji“ (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2008), što bi gospodina SS kvalifikovalo da daje osobne procene, a što on nije učinio. Dakle, šta misliti o čoveku koji sebi dozvoljava da piše o temi o kojoj ama baš ništa ne zna, a ni knjigu koju sam navodi u tekstu nije pročitao? Poruka SS da, što se njega „lično tiče, istraživačica uopšte nije morala da se toliko trudi“ jeste ne samo svedočanstvo o ličnom nevaspitanju, prelaženju granica društveno prihvatljivog i doličnog ponašanja, nego i o široko rasprostranjenoj osionosti mačo mainstream-a. Ali, svako pišući o drugom/drugoj govori najviše o sebi.

Osnovačka pitanja („šta je poštovana autorka želela da nam kaže?“) i dileme ‘zdravog razuma’ dodatno srozavaju nivo kolumne. Naravno da pažnje vredni kritički uvidi, pa i uvidi u Kišovo delo, kako SS ‘narodski’ kaže: „iždžikljaju ispod nekog kamena“. Čitaoci/čitateljke, poštovaoci/ poštovateljke dela Danila Kiša pripadaju različitim društvenim grupama. Mogu biti žene, muškarci, nešto između, mladi, stari, srednjih godina… Zavisno od lične percepcije, jer čitanje je intimni čin, delo pisca mogu razumeti, doživeti, tumačiti na različite načine. Ne postoji jedno, jedino ispravno, zauvek dato tumačenje bilo kog književnog ili umetničkog dela. Delo je mrtvo ako mu se pevaju samo nekritičke ode. To je, nadam se, abeceda/azbuka, kako vam drago. To navaljeno kamenje koje ne dozvoljava da cveta hiljadu cvetova pripada svetu gospodina SS. To je samodovoljni patrijarhat, koji bi da samo za njega ima mesta na ovom svetu, koji uvek iznova podsmešljivo pita: Šta hoće te žene? Pa, svoju polovinu planete, neba, literature, kulture, nauke… I to više od polovine, jer nas je više od 50 odsto.

Ostaje sasvim nejasno čime gospodin SS sebe kvalifikuje kao feministu („moja malenkost koja je najveći živi pobornik revolucionarnog ženskog pokreta?“). Bilo bi zanimljivo proći kroz tu dokumentaciju. Ovako flatus vocis.

SS tekst poentira preporukom svekolikom čitateljstvu: „Čitanje umetničkog dela u bilo kom izolovanom kontekstu je nonsens sam po sebi, dame i gospodo“. Nema univerzalnog, opšteg konteksta. To ne postoji. Svi konteksti unutar kojih se jedno umetničko delo razumeva, promišlja, jesu partikularni i ne mogu isključiti druga moguća tumačenja, diskurse, kontekste. Priče o ‘univerzalnom’, ‘opštem’ samo su konstrukti onih koji bi da imaju prevlast, da njihova bude jedina, neupitna, zauvek data. To su u svojoj biti hegemoni konstrukti koji isključuju drugost i različitost.

Treba pogledati i polemiku koja je u e-izdanju Danasa u „komentarima“ vođena povodom ovog teksta, mada gospodin SS ne shvata šta mu polemičarke/polemičari poručuju, a moj princip je da odgovaram samo na potpisane tekstove jer i sama svoje tekstove potpisujem i ne šifriram.

Oslovljavanje Saše Stojanovića sa gospodin SS nije slučajno.