Foto: Pixabay/Sakurayim

Bila je to 2006. godina kao poslednja faza višegodišnjeg istraživanja stavova građana. Danas ostaje samo upitanost i veći strah, jer pasivnost, apatija i nezainteresovanost su uznapredovali…

Nekako se čini da demokratske opozicione snage zaboravljaju da demokratija, za koju se toliko zalažu, podrazumeva i građane koji su aktivni činioci i nosioci tog sistema. Takođe, da to znači i da politička elita ima jasno formulisane političke poruke i predlog političke platforme/programa zasnovane na određenim vrednostima.

Da li je to zbog godišnjih odmora, ili je u pitanju dublji problem – deficit ideja, isključivosti i lične komocije, pa i promocije?

Kao da se otuđenost nikoga ne tiče?!? Kao da nisu važne teme vladavina prava, siromašenje društva (ekonomsko, socijalno, kulturno), korupcija, nasilje u svim pojavnim oblicima. Da li se ovih dana neko iz te legitimne opozicije oglasio na temu devastiranja i ono malo radničkih prava pod izgovorom liberalizacije tržišta rada i rada na lizing i sl?

Nekako sve životne teme i probleme zaseni tema o prisluškivanju! I opet su dječaci srećni jer se imaju čime zabaviti?!? (iz ženskog ugla)

Kao da nije važna politička kampanja već samo reći BOJKOT i replicirati konstantno šta (nam) vlast radi!!!

Kako se to priprema strategija za bojkot? Ko to treba da razume, da podrži i da bude spreman na aktivnu kampanju bojkota, ako to nisu građani.

Kako je moguće da nas Desimir Stojanov iz sela Rakita kod Babušnice, koji vodi akciju protiv izgradnje mini-hidroelektrane u tom mestu, kori (Beograđane) što nisu došli u većem broju na protest? Sve treba da nas je stid!!! Ti ljudi ne brane svoj lokalni problem već se bore za sve nas – za čistu vodu, zemlju, vazduh…. Ali koga se tiče solidarnost kada nam je odlično u otuđenosti?!?

Kako je moguće da se ne shvataju poruke i svih onih koji o bojkotu govore na veoma odgovoran i ozbiljan način mesecima unazad?!

Bojkot jeste svakako legitimna opcija i veoma snažno sredstvo u političkoj borbi ali važan deo u procesu još uvek izostaje – šta je cilj i kako ga dostići.

I, zato da bi se odluka o bojkotu mogla odbraniti, krajnje je vreme da se agitatori uozbilje, upristoje i promisle! Jer, bojkot nije cilj sam po sebi niti to sme biti! Odgovornost svih onih koji mesecima to promovišu je ogromna i nestrpljivi smo da čujemo.

Takođe, stiče se utisak da predstavnici opozicije, okupljeni oko Sporazuma s narodom nekako nespremno i/ili nespretno započinju tzv. dijalog s vlašću… Započet serijal dijaloga će trajati još neko vreme i ostaje upitanost da li iko od okupljenih oko Sporazuma s naradom, jasno je vlast nije ovde tema, shvata da je opredeljenje za BOJKOT zapravo trebalo već da se u nekoj generalnoj formi pojasni građanima. Jer, bojkot se ne može uspešno realizovati u tviter okruženju već podrazumeva prisutnost javnosti u realnom vremenu i na realnim mestima!!!

Pa ko onda, ako ne ta javnost, treba da razume značaj eventualnog bojkota i na koji način treba da se pripremamo za to?

Najveća ironija javnih nastupa političkih oponenata je to što su besprekorno vešti u korišćenju tehnika komunikacije s javnošću. Savladali su i šta je pseudodogađaj i šta je negativna kampanja i šta je postiistina i svi moderni termini političkog marketinga i PR, jedino što nikako nisu naučili da poštuju novinare, javnost i da civilizovano i jasno odgovaraju na pitanja. Dodala bih, i da iznesu svoje ideje.

Kako se bliži period do kada je oročen dogovor oko svih predizbornih uslova za početak kampanje, nestrpljivo iščekujem poziv na akciju!

Do tada, nekako je samo smrad ovih dana u Beogradu istrajan… Ko zna, možda nas i to „istera“ iz otuđenosti…

Autorka je konsultantkinja za politički marketing/za kreiranje javnih politika iz Beograda

Povezani tekstovi