Pinki je video Tita

Niko nije mogao ni da sanja, da će se i od Srbije i od, po njima, države Kosovo, tražiti da presele svoje ambasade u Izraelu, u Jerusalim, a od Izraela, koji uopšte nije strana koja je učestvovala u pregovorima, da prizna Kosovo (kao nezavisnu državu), što je do sada odbijala. To je izazvalo žestoko neslaganje čitavog arapskog sveta, sa kojim imamo tradicionalno dobre odnose, ali i Evropske unije, a nije ni u skladu sa ranije donetom rezolucijom UN.

Ne znam da li je neko video originalni papir na kome su potpisi, ili samo njegovu kopiju, ali se stiče utisak kao i uvek do sada, da se engleski tekst različito tumači i da svaka strana sebi pripisuje „veliku“ pobedu. Istorija nam govori da su velike sile, u ovom slučaju SAD, uvek u ovakvim dogovorima izvlačile najveću korist i to uvek na štetu malih, u ovom slučaju Srbije i Kosova. Izgleda da je tako i sada. Tu, ponekada, može da bude važna i jedna zapeta (zarez) u tekstu. Zbog toga, u timu koji pregovara, mora da ima vrhunskih eksperata za mnoge oblasti, pa i za engleski jezik, što mislim da ovde nije bio slučaj.

U vezi tzv. Velikih sila, rekao bih još ovo. Dobro poznajem prilike u V. Britaniji, pošto često tamo putujem iz porodičnih razloga. Nikada mi se nije dopadala politika te zemlje prema nama, niti želim da je branim, ali moram reći, da na ličnom planu, nikada nisam doživeo ništa loše, posebno ne u kontaktu sa običnim ljudima tamo.

Dvostruki aršini u politici i V. Britanije, ali i drugih velikih sila, na koje se mi stalno žalimo, uvek su postojali i postojaće. Jedni važe za velike zemlje i svetske sile kad razgovaraju međusobno, a sasvim drugi za male kao što smo mi.

To moramo da shvatimo i razumemo i to što pre, jer u sukobu interesa velikih stradaju uvek mali. A veliki se na kraju uvek nagode i to na štetu malih.

Zato nije na odmet pogledati malo u sopstveno dvorište, a o tome najbolje svedoči poslednji tekst velikog srpskog istoričara, pravnika, političara i pisca, Slobodana Jovanovića.

Stiče se utisak kao i uvek do sada, da se engleski tekst različito tumači i da svaka strana sebi pripisuje „veliku“ pobedu. Istorija nam govori da su velike sile, u ovom slučaju SAD, uvek u ovakvim dogovorima izvlačile najveću korist i to uvek na štetu malih, u ovom slučaju Srbije i Kosova.

Izgleda da je tako i sada. Tu, ponekada, može da bude važna i jedna zapeta (zarez) u tekstu. Napisao ga je godinu i po pre smrti baš u Britaniji 1957, gde je proveo u izgnanstvu 17 godina. Neupitnom nacionalnom korifeju, za čija smo dela svi u osnovnom i akademskom obrazovanju bili osiromašeni, ne znajući gotovo ništa o njima sve dok nisu objavljena devedesetih (sabrana dela u 17 tomova).

Ovaj je tekst pod naslovom „Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“ objavljen u Kanadi 1964, a kod nas 2005.

Profesori prava, komunisti, prepisivali su od Slobodana Jovanovića čitave stranice, a antikomunisti zaobilaze ovaj njegov poslednji „testament“ jer im ne odgovara kritika obe srpske dinastije, a na njihovo iznenađenje, pohvala, recimo, obrazovnom sistemu iz vremena socijalizma, koji je temelj društva, ali i mnogim drugim dobrim stvarima iz tog vremena, u kome nije bio prisutan.

Danas se svi slažu, da je on najbolji poznavalac političkih prilika druge polovine devetnaestog i prve, dvadesetog veka u Srbiji. Teško je u pomenutom tekstu, koji mora pažljivo da se čita, izvući siže. Ali u njemu leži ključ većine naših problema, pa i nerazumevanje politike velikih sila.

U najkraćem, glavne osobine našeg „dinarskog“ čoveka su samoprecenjivanje, samoisticanje, lična i kolektivna junaštva, koja nikada nisu u srazmeri sa utrošenom energijom i podnetim žrtvama.

Uvek pljačkaška privreda, pogotovo u prvoj polovini dvadesetog veka, koja se tera sa nacionalnom energijom. Suviše istorije koja se fabrikuje po potrebi, dopisuje, krivotvori, a civilizacija ostaje nedostižna kategorija, iako smo stalno u koloni pobednika. Sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje smo sami krivi, naš čovek, po S. Jovanoviću, tumači nekom svetskom nepravdom, a zapravo radi se o gotovo čitavom veku srpske usamljene svojeglavosti i proćerdanom vremenu oduševljenja srpskim nacionalizmom i političkoj eliti poluintelektualaca-primitivaca, koji su u međusobnim svađama konstantno uništavali teško izgrađene institucije i gradili državu i društvo-bez uspeha.

U trenutku obnavljanja države, u 19. veku Srbi nisu imali nikakve zaostale obrasce od svoje srednjovekovne države. U modernom dobu kolonijalnih i industrijskih carstava, osvanuli su u organizacijama nižeg stupnja-plemenskim i seoskim. Odgovor na taj izazov bio je hod unazad. Nisu shvatili da kolonijalna osvajanja velikih, osim otimanja resursa, donose i napredak, tehnologiju i uvođenje reda u male i zaostale narode.

Posebno, kao o antipodima, Slobodan Jovanović govori o Srbima, Njegošu i Dositeju Obradoviću. Ne spori veliki pesnički talenat Vladiki Radu, ali kod njega, kaže, nema vaskrsenja naroda bez junaštva i smrti, svi se takmiče ko će slavnije pasti i umreti. Dakle, on ne dovodi u pitanje veličinu pesničkog genija, već politički koncept poruke koju delo šalje.

Ipak primećuje da u testamentu Njegoša, od 5 tačaka, četiri govore o novcu, koji je ostavio u bankama Beča i Petrograda, o čemu svedoči i Isidora Sekulić. Za razliku od njega, Srbin iz Vojvodine, Dositej je prosvećeni Evropejac, koji nikad ne drži opelo nad Kosovom, nego poziva na svetlost razuma i Teslin etar premrežen elektrotalasima.

Osniva škole u zaostaloj Srbiji, jer shvata da je to put u napredak i bolju budućnost. Ipak, Evropejci nikada nisu prolazili u našem narodu i to je njegov usud do dana današnjeg. Srbija će morati jednom da se odluči kojoj civilizaciji pripada, kaže na kraju S. Jovanović.

Iz navedenih razloga, razgovori u Vašingtonu koje je u ime Srbije vodio naš predsednik, meni liče na onu priču Jovana Popovića, koju smo mi stariji čitali u osnovnoj školi kao obaveznu lektiru, a koja se zvala: „Pinki je video Tita“.

Boško Palkovljević, zvani Pinki, narodni heroj iz sremskog sela Velika Remeta, rođen 1920, poginuo 1942, odneo je jedno važno pismo iz Srema u Bosnu 1942 i lično ga predao Josipu Brozu, a po povratku na Frušku goru, pričao je o tome svuda i pridobijao ljude za partizanski pokret, na osnovu veličanstvenog utiska koji je stekao, videvši Tita, jedan jedini put.

Autor je arhitekta iz Beograda