Ukratko taj nemački pustolov zvao se Karlo Fridrih Jeronim, baron od Minhauzena. Učestvovao je u rusko-turskom ratu pre 250 godina, da bi posle toga postao slavan po tome što je izmišljao neverovatne priče o svojim navodnim avanturama, podvizima i junaštvu. Umeo je tako lepo da priča da njegovi slušaoci nisu mogli da poveruju rođenim ušima. Svi su se međutim pravili da nimalo ne sumnjaju u njegove izmišljotine i laži pa su ga molili da priča i dalje.

Baron Minhauzen više nije svetski lažov broj jedan – piše dalje Vuksanović. Nadmašio ga je srpski kralj političkog kupleraja, kako ti Panto zoveš uzurpatora svega postojećeg u Srbiji, pa i naših života. Razlika je ogromna jer nemački Minhauzen je lažljivi pustolov, a srpski svojim lažima odlučuje o životu i smrti. Naš kralj tako masno laže da mi više ne verujemo, ne samo sopstvenim ušima već i očima.

Prvak sveta je postao izjavom da on na mitinge o izmišljenoj budućnosti Srbije ne dovodi narod autobusima iz cele Srbije. Pa ta Srbija već mesec dana gleda konvoje autobusa koji idu ka gradovima gde se prikazuje Budućnost Srbije. Ja poznajem čoveka zaduženog za organizaciju prevoza iz Srema 19. aprila za Beograd.

Rekao mi je da će svako u trideset autobusa dobiti na polasku po 1.000 dinara, a u povratku možda i više. U pitanju je dakle patologija za koju nema leka. Sve mi se više čini da sa dolaskom proleća nije došao kraj zimi našeg nezadovoljstva – organizovanom kriminalu u Srbiji koji se predstavlja kao vlast. Može od vlasti bolesni vođa dovesti u Beograd i svih 700.000 članova pristalica svoje partije, na miting podrške, ali on je definitivno po dimenzijama razaranja države i društva apsolutno najveći razgraditelj u istoriji Srbije i nikakva podrška to više ne može izbrisati.

I zaista, dok su Miljanova, moja i mnoge druge generacije odrastale uz pripadnike miroljubive rok i pop kulture, koja nije bila samo muzika nego i pravi društveni angažman, „Mali“ Alek je zajedno sa ostalim ratnim koalicionim partnerima iz današnje i ondašnje vlasti, devedesetih godina lansirao nasilničku, dertovsku i ratničku turbo-folk kulturu čija je himna bila ona čuvena pesma: „Plači, mala, plači, ost’o sam na Rači“.

Najveći politički plačljivko Srbije u to vreme je bezbroj puta prelazio Drinu na Rači odlazeći u Bosnu da raspiruje međunacionalnu mržnju i nikada na Rači nije ostao. Ostala je međutim Rača u njemu. Ali to je već daleka prošlost u kojoj on nije ni sanjao da će postati neprikosnoveni kralj političkog kupleraja u ovoj zemlji.

Čovek je uzurpirao sva prava, a sebe oslobodio svake odgovornosti. I više od toga, okupirao je i zarobio sve glavne medije, sva ministarstva sile i prisile i što je najvažnije, privatizovao je sve državne tokove novca. Sve to bi se nekako i moglo podneti, ali on se predstavlja kao sveznajući, kao jedini koji zna i čije je znanje apsolut. To, moraju priznati i njegovi obožavaoci, nije normalno. Iz sve snage se trudi da nam stavi do znanja da mi ništa ne znamo, jer ne treba da znamo, pošto je njegovo znanje dovoljno. Dovoljno za ono što je bilo, što jeste i što će (nam) biti.

Šta smo mi Bogu zgrešili kad takav jedan opskurni tip tvrdi da su Srbi neradnici, da ne znaju da grade, da stvaraju, da uče i napreduju. Pa ko je u ovoj zemlji napravio tolike puteve, mostove, fabrike, elektrane.

Čiji su lekari lečili nas i našu decu, čiji nastavnici i profesori su nas obrazovali da pišemo, slikamo, pravimo filmove ili da igramo fudbal. Zar naše poljoprivrednike danas treba da uče da oru i seju, žanju i kultivišu zemlju oni koje su do juče naši podučavali? Miljanova i moja i mnoge druge generacije pamte vreme kada je politika bila u službi građana a ne svrha života. Kada je imala ekonomsku, socijalnu i svaku drugu a ne samo pljačkašku dimenziju. Šta danas radi naš kralj kupleraja?

Dovede neke belosvetske izrabljivače, nazove ih investitorima, daje im kao subvencije naš novac iz budžeta i tu pljačku i veleizdaju prikazuje kao borbu za prosperitet i napredak. Doveo je tu skoro nekog „investitora“ iz Bangladeša da otvori fabriku tekstila u Somboru, a ta fabrika nije nikada ništa proizvela jer nije ni radila.

Investitora iz Bangladeša više nema a ostali su dugovi da nas podsećaju na budućnost Srbije. Da li taj silnik, poludeo od vlasti, ikada pomisli kako bi se osećao da je neko dok je on bio mali, njega i porodicu izbacio iz stana na ulicu zbog minornog duga kao što to, umesto suda, rade njegovi privatni izvršitelji.

Sedam godina uzurpator naših života i njegovo političko krilo SNS drže Srbiju u zarobljeništvu. Za njega ne postoji ustav, parlament, vlada, sudovi, niti život običnih ljudi. Toliko se osilio da poručuje građanima koji su po ciči zimi mirnim protestima u svim većim varošima Srbije tražili i traže slobodu da o sebi odlučuju sami: „Neka šeta i pet miliona, nijedan zahtev usvojiti neću.“ Pa nije mu deda Anđelko iz Čipulića kraj Bugojna ostavio Srbiju u nasledstvo, da se tako ponaša.

Podsećam ga na reči političkog idola moje i Miljanove mladosti DŽona Kenedija: „Oni koji mirnu revoluciju čine nemogućom, nasilnu će učiniti neizbežnom.“ Građani traže da ode sa vlasti mirnim putem i tako učini najbolje za sebe i za državu. A njemu je izgleda milije da pobegne.

Pa beži, Aleksandre Vučiću, dok je još vreme. Beži da te naše oči više ne vide jer si dosadio i Bogu i ljudima. Tvoj beg će biti jedino u šta ćemo poverovati i što ćemo svi osim tvoje zločinačke organizacije pozdraviti.

Autor je novinar

Povezani tekstovi