Od „olakih utisaka“ stečenih za 24 sata, prvo da naglasim da sam bio šokiran kada sam čuo da je Pazar u spomenute tri decenije narastao na zvanično 85.000, a nezvanično na oko 125.000 stanovnika, dok ga se ja sećam kao gradića (valjda) sa oko 25.000 stanovnika. Već i sama ta okolnost, da je reč o danas najgušće naseljenoj gradskoj celini u Srbiji, objašnjava urbanistički i saobraćajni haos u ovom gradu, što se nekada eufemistički nazivalo „susret starog i novog“.

Čuo sam, takođe, da je ovo doskora „samoniklo ekonomsko čudo Srbije“ bilo doguralo do praktično zanatske prerade blizu 20 miliona metara džins platna godišnje i do produkcije tri miliona pari obuće, a da se poslednjih godina ta proizvodnja smanjila za dve trećine, dok su lokalna krupna tekstilna preduzeća u potpunom kolapsu još od početka devedesetih godina. Na drugoj strani, Novi Pazar je dobio dva univerziteta, dva pravna, dva-tri ekonomska i još nekoliko drugih fakulteta, dve posvađane političke stranke i dve zavađene islamske verske zajednice, a gradom vlada veoma široka koalicija (jer se i srpski deo stanovništva rasporedio u desetak zavađenih stranaka).

U razgovoru na ovom skupu shvatio sam, takođe, da regionalna razvojna politika u Srbiji odavno ne postoji i da najnoviji pokušaji ministra Mlađana Dinkića imaju krucijalnu manu jer polaze od ludog aksioma da se regioni mogu razvijati iz Beograda, to jest iz centra države, po nekom Vladinom planu. Možda negde i mogu, gde u centru ima suviše para. Tamo gde centar pojede sve što sakupi i gde se i ne može sakupiti mnogo novca „na jednu razvojnu gomilu“ – regionima se bar moraju dati određena autonomna prava na osnovne resurse. Najgora je kombinacija kada centar nikom drugom ne daje nikakva prava, to jest ima „odgovornost za sve resurse“, a uvek ima dovoljno izgovora što ništa ne može da uloži dalje od pejzaža ispod svojih prozora.

Na spomenutoj tribini ušao sam u malu polemiku i sa sada već poznatim Zoranom Bulatovićem, koji je sebi odsekao prst prilikom poslednjeg štrajka tekstilnih radnika u Pazaru. Ja sam, naime, možda i previše olako, ustvrdio da na jesen ne očekujem šire socijalne proteste u našoj zemlji, te da smatram da neka radikalizacija radničkih pobuna neće uzdrmati Srbiju, pošto sada već više od polovine ljudi u Srbiji živi od državnog budžeta ili od uzimanja marži na presipanje iz šupljeg u prazno (što je, zajedno uzevši, svojevrstan ekonomski perpetum mobile). Bulatović je izneo suprotno mišljenje, uzdajući se u medije i javno mnjenje Srbije, što je (kako sam odmah rekao, na licu mesta) znak da mnogo slabije od mene poznaje naš medijski sistem i njegovu povezanost sa poretkom.

Zapravo, mogao sam i temeljnije obrazložiti svoj stav da je radnička klasa kod nas već marginalizovana, kao što je marginalizovana i industrija, koja se danas nalazi na samo 52 odsto industrijske proizvodnje iz 1990. godine, u kojoj danas radi manje od 500.000 ljudi, to jest ona zapošljava 35 odsto manje radnika nego pre dve decenije (250.000 radnika manje). Industrija je samo u poslednjih osam godina smanjila učešće u formiranju BDP Srbije sa oko 25 na manje od 20 odsto (ali i dalje producira 95 odsto izvozne robe).

Prema podacima koje u jednom svežem naučnom radu analiziraju Edvard Jakopin i Jurij Bajec, u Srbiji se broj gradova-industrijskih centara sa više od 1.000 radnika, između 1990. i 2007. godine, smanjio sa 62 na 28, a broj industrijskih sistema-preduzeća sa više od 1.000 radnika opao je sa 217 na 55. Gotovo je frapantna tabela regionalne industrijske devastiranosti koju navode Jakopin i Bajec. Naime, između 1990. i 2007. godine broj industrijskih radnika se u Beogradu smanjio sa 245.390 na 13.842, u Kragujevcu sa 57.574 na 8.331, u Nišu sa 25.285 na 3.358, u Novom Sadu sa 24.848 na 5.512, u Kruševcu sa 23.378 na 3.653, u Vranju sa 20.357 na 6.907, u Subotici sa 16.130 na 2.374, u Pirotu sa 13.362 na 2.126, itd. Praktično, naši gradovi više ne žive od industrije, već od marži koje za svoje državne i komercijalne usluge naplaćuju stanovništvu cele Srbije. U karikaturi, Srbija je izmislila ekonomski sistem koji radi bez industrije – ergo, radnici mogu da štrajkuju do mile volje.

Šta hoću još da potkrepim oslanjajući se na ove katastrofalne podatke? Pošto po mom staromodnom mišljenju nema radničke revolucije bez radnika, a to znači bez radnika u gradskim centrima, u Srbiji se pre može očekivati ministarska, činovnička, učiteljska, vojna, policijska, penzionerska, bankarska, kelnerska ili trgovačka revolucija jer to su sada ključna zanimanja naših građana. Istina, u svim modernim privredama, a naročito u zemljama u tranziciji, smanjuje se broj radnika u industriji. Neke zemlje uspešne u tranziciji, međutim, polako se vraćaju na uzlazni trend industrijalizacije. Na primer, Češka, sa sličnim brojem stanovnika ima 1,5 miliona industrijskih radnika, dakle trostruko više od naše zemlje. Čak i nekadašnja „baštovanska“ Bugarska sada ima za oko 50 odsto veći broj zaposlenih u industriji nego Srbija, koja se, oko sedamdesetih godina prošlog veka, zbog snažnog industrijskog razvoja, hvalila da je ona „jugoslovenska Bavarska“.

Na kraju, ovde moram da naglasim da sam pre neki dan u Novom Pazaru govorio da na jesen ne očekujem socijalne nemire u Srbiji izazavane ekonomskom krizom, ali sam pri tome rekao da nisam siguran da će se moje mišljenje pokazati kao ispravno. U Srbiji, nažalost – nikad se ne zna.