Poruka mladih: "Mi smo tu!"

Glasao sam, šokirao sam se rezultatom i posle prvog postizbornog dana, kada sam digo ruke od svega, uveče sam se, izlazeći u centar grada da se sretnem sa prijateljem, našao ispred skupštine „opkoljen“ omladinom, nezadovoljnom rezultatom izbora.

Tada nisam ni pomislio na pitanje, „ko stoji iza toga?“, jer se na licu mesta moglo odmah videti da je u pitanju jedna ad hoc akcija Fejsbuk generacije.

Prvi razlog zašto nisam ni posumnjao, a kamoli da sam počeo da razmišljam o mnogim teorijama, jeste situacija koja se mogla videti na samom platou ispred Skupštine u Beogradu. Nije tamo bilo nikakve organizacije, vođa, programa. Sve je to izgledalo tako naivno, da smo se sa drugom, s kojim smo tamo stajali i posmatrali dešavanje, složili da su ovi „klinci“ od oko dvadesetak godina stvarno malo naivni. Sve je izgledalo kao neka zezancija. Nije bilo nijednog vođe, nijednog organizatora, nije bilo govora, nisu to u stvari „prave demonstracije“, sve je išlo tako nekako. Kao prvomajska zezancija. Čak je i policija sve to manje-više „kulirala“ i pustila decu da se igraju.
Ta igra je međutim postala ozbiljna kada su studenti, deca, klinci (nazovite ih kako hoćete) počeli da privlače pažnju javnosti, poznatih ličnosti, političara, sindikata, pojedinih domaćih i svetskih medija i kada se ispostavilo da to nije bila jednodnevna „selfie“ akcija, već da se iza pobune krije mnogo ozbiljnije pitanje. Pitanje, čiji odgovor može značiti ne samo početak kraja Vučićeve vladavine, već početak transformacije sistema, jer je za svako društvo vrlo bitno da se u društveni i politički život uključi onaj najkvalitetniji i najmoralniji deo društva.

Naravno da se postavilo ono poznato „ko njih plaća?“ i „ko stoji iza njih, jer nije to počelo samo tako?“ pitanje. Posle svega viđenog sam mislio da je to ona klasična manipulativna taktika režima, koji pokušava da, kao i u vreme Slobodana Miloševića, diskredituje protivnika. Međutim, ovo pitanje sam počeo slušati i od ljudi koji su uvek bili protiv ovih koji su sada na vlasti i tada sam sam sebe priupitao da li je zaista takvo nerazumevanje današnje omladine.

Da li nama kojima je između trideset i četrdeset godina, i koji masovno koristimo društvene mreže, još uvek nije jasno kako ove mreže funkcionišu i kako u stvari funkcionišu oni koji su odrasli sa Guglom? Da li je toliko teško shvatiti da onaj ko živi na internetu i koristi taj isti internet u većini segmenata svoje svakodnevice (umesto pisanja pisama, kupovine novina, odlaska u bioskop, iznajmljivanja filmova, gledanja vesti i televizije, slušanja radija i muzike uopšte, umesto šopinga, organizovanja putovanja, pravljenja biznisa, pa sve do sklapanja prijateljstava) može biti problem da organizuje skup, protest u dvomilionskom gradu i da okupi par hiljada ljudi u roku od par sati i u atmosferi velikog razočarenja? Ne, ljudi, to stvarno nije teško, jer je za omladinu internet ono što je za generaciju mojih roditelja televizija.

Odgovarajući na ova pitanja dolazimo do početka odgovora na pitanje, zašto je odjedanput, za vrlo kratko vreme, došlo do okupljanja velikog broja mladih na trgovima. Zato što je to lako, ako živite na internetu. I još lakše ako ste naelektrisani i izrevoltirani. Danas je zaista dovoljan jedan telefon da biste izveli par hiljada ljudi na ulicu. Ko i dalje ne veruje, neka se priupita u kom vremenu zaista živi i neka pogleda omladinu oko sebe. Ko još od mladih ljudi nema Fejsbuk , Tviter ili Instagram?
Na jednu stranu je razumljivo kad jedna Maja Gojković ne veruje da iza ove omladine ne stoji niko osim njih samih i da je prema njoj ovo pripremljeno odranije. Kažem logično, jer je njen svet ograničen u svetu prošlog milenijuma, u svetu stranih plaćenika, domaćih izdajnika, partizana i Nemaca. Nije to njena krivica, kao što to nije ni krivica ministra MUP-a, kao što to nije ni krivica premijera – predsednika Srbije. Krivica je građana Srbije što su izabrali takve predstavnike na čelo svoje države. Oni su ljudi, kao i veći deo opozicije, ljudi prošlog vremena. Ti ljudi su zaspali u prošlosti i jako teško da će moći da se probude u sadašnjosti.

Vladajuća garnitura ne vidi jednu poruku ove omladine na ulici a to je upozorenje celokupnom sistemu, i onima koji ih podržavaju, od kojih mnogi stoje sa kašikom čekajući da zagrabe šlag sa protestne torte i onima koji ih se boje, a to je: „Mi smo tu!“. Jer samo glup čovek i još gluplji političar može sebi da priušti takvu grešku da ignoriše ovo dešavanje na ulicama gradova širom Srbije. Svaki političar bi trebalo da ima na umu dve stvari: revoluciju i promene pravi omladina sa svojom energijom, i drugo, zatvaranjem očiju pred velikim problemom i nezadovoljstvom se problem ne rešava, već se uvećava.

Prvo šta je potrebno jeste da pokušaju da razumeju današnju omladinu. A ona je drugačija i od nas koji smo samo pre par godina bili u njihovim godinama. Koliko je tek drugačija od onih koji danas sede u Skupštini i Vladi Srbije? Oni su aktivni iako mi to nismo videli nego smo mislili da su zatvoreni negde u svom virtualnom svetu i da im je svejedno za stvarni svet oko sebe. Sada kada su izašli na ulice, mogli smo da vidimo da tu imamo jednu inteligentnu, mladu, revoltiranu snagu, koja je shvatila da mora da izađe na naše igralište (na ulicu) i da jasno kaže da je dosta bilo. Pokazali su nam koliko je „nama“ teško da uđemo u njihov svet i koliko je „njima“ lako da zauzmu ovaj naš, ulični. Jasno su rekli da ne prihvataju pravila igre koja ih ignorišu. I ono što je jako važno jeste što su zahtevi današnje omladine poziv u pomoć za promenom Srbije, a ne poziv protiv konkretne stranke, ma koliko to danas izgledalo da su samo protiv Vučića i SNS-a (zašto onda toliko zvižduka na račun DS-a?).

Vučić je samo oličenje trulosti celokupnog stanja u državi i društvu. I sam je kriv za to, jer je sam sebe izgurao u ulogu da od njega zavisi i da li će sunce ujutro svanuti. A kad ne svane, onda je naravno on kriv.

Činjenica u čemu se današnji protesti razlikuju od onih ranijih iz devedesetih i 2000. jeste individualnost i respekt do raznolikosti. Kada od organizatora protesta čujete: „Mi nemamo vođu, mi svi smo ovde sami za sebe“ to znači upravo to što čujete. A priznajmo, mnogima je to simpatično i nerazumljivo u isto vreme. Ogradili su se od svih partija, međusobno se respektuju bez obzira na članstvo i simpatizerstvo. Okružuje ih zajednički cilj. Ovo je moguće, jer je internet između ostalog omogućio i razvoj jedne sasvim druge filozofije života a to je individualnost i seberealizacija, bez obzira da li se radilo samo o korišćenju Fejsbuka i Instagrama ili se tu radi freelance poslovima i start-up sceni. Kad smo već kod toga, pitajte ove u Skupštini šta znači freelance i videćete da većina nikada nije ni čula za to. Pa kako onda da razumeju način razmišljanja koje je na ulici?
Današnjoj omladini možda ovaj put ne uspe da donese neke sistemske promene. Ali im je uspelo da se na neki način afirmišu. I uspeće im da na svojim greškama nauče lekciju kako bi jednog dana u ulozi premijera pričali na nekoj Fucked up predstavi kako su zahvaljujući svojim greškama uspeli ipak da postanu premijeri ili predsednici. Ako nakon svega ostanu u Srbiji.

Autor je magistar međunarodnih odnosa i evropskih studija na Masarikovom Univerzitetu u Brnu