Postizborna jadikovka 1

Govorim u svoje ime i razumem one koji su ovaj poraz doživeli i lično i koji danas makar u sebi jadikuju poput Tina Ujevića: „Kako je teško biti slab, kako je teško biti sam ……I biti slab, i nemoćan, i sam bez igdje ikoga, i nemiran, i očajan…. i biti gažen u blatu… i kome da se potuži? Ta njega nitko ne sluša, ni braća koja lutaju…. Pa nek sam krijes na brdima, pa nek sam dah u plamenu, kad nisam krik sa krovova…. Jer meni treba moćna riječ, jer meni treba odgovor….“. Moj trenutni građanski bedak podseća na slavnu Augustinovu pesmu koja predstavlja glas poraženog čoveka čiji su ideali razbijeni u paramparčad (Bogdanović,  Milan:  Tin  Ujević: Nostalgija  svjetlosti,  Zagreb,  Nakladni  zavod  Matice hrvatske 1979), a to što sam ovu jadikovku nazvao postizbornom, ne znači da i ona nije svakidašnja, naprotiv.

Za razliku od ovog mog početnog lamenta, istupi naše opozicije posle izbora intonirani su sasvim drugačije; kreću se unutar jednog maksimalno razvučenog spektra, od proglašavanja pobede (bojkotaši) do priznanja očekivanog poraza, ali bez kajanja (bojkot-breheri).

Ovi stavovi su samo prividno udaljeni a tačku spajanja imaju u tome što se opozicioni lideri očigledno opet bave više sobom nego građanima koje žele da pridobiju.

Ta njihova elementarna greška u sagledavanju pravog stanja stvari u društvu, koje se ne menja ni krnjim bojkotom, ni glasanjem za ovoga ili onoga, ni čekanjem na evropsku pomoć ili na neko Balkansko proleće, upravo i jeste i njihova i naša zajednička beda.

Niko ne očekuje da mu pravo stanje u Srbiji otkrije Informer, ali nevolja je što se o mnogim prikrivenim problemima današnjeg srpskog društva retko govori i na N1 ili ovde u Danasu.

Ako se ponešto od toga i kaže, obično se već u narednoj rečenici zaboravi i tada sve opet pređe u ušećerenu i lepljivu priču: mi i oni, dobro i loše, belo i crno.

To su narativi iz sobe odjeka, koji su pre izbora danima popunjavali prostor u slobodnim medijima, dok je pravih pitanja bilo za na vrh kašičice.

Te priče nisu crno-bele već sive i dosadne, ponekad deluju obeshrabrujuće, kao da nade za boljitak ili uopšte nema ili je ima ali je mršava i, da, ono najvažnije, u takvim raspravama glavnu ulogu ne igra Vučić & co, nego mi.

Jedna od takvih analiza mogla je da počne i ovim pitanjem: Da li znate da će i na ovim izborima veliki broj dobrih i poštenih ljudi glasati za Vučića i Srpsku naprednu stranku?

Što se, naravno, minule nedelje i dogodilo.

To su oni ljudi koji nikome neće uputiti nijednu ružnu reč, a podržali su čoveka koji je svoje protivnike javno i na svim frekvencijama nazivao „pljačkaškim ološem“, oni koji su sami lepo vaspitani, a glas su dali političaru čiji tabloidi ne pokazuju ni grama pristojnosti; to su takođe ljudi koji nikada nikoga nisu lično ponizili, nikome nisu ni podilazili, ali im uprkos tome nisu smetala otvorena poniženja i ulizivanja svih predsednikovih ljudi na raznim pozicijama; to su savesni građani Srbije koji svoje obaveze redovno izmiruju i koji nikome ništa ne duguju, pogotovu ne državi, a ipak su glasali za čoveka koji je pod svoje skute stavio istu tu državu i sve njene institucije; najzad, ti ljudi nisu ni glupi, ali im nije smetalo da slušaju kako njihov predsednik radi 24/7/365 , kako danju spasava decu iz snega, a noću utovaruje respiratore u avion i poverovali su da im je onomad dao svojih 100 evra.

Zašto?

Nema sumnje da je Vučićeva mašinerija za kreiranje javnog mnjenja zloupotrebila ove ljude i njihov zbrkani pojmovnik dobrote, poštenja, pristojnosti i zdrave pameti, i nastavlja da to čini, ali ne smemo mešati uzrok i posledicu.

To što ova vlast laže i ponižava narod, to je posledica, a uzrok je činjenica da takvo ponašanje vladajućih političara našem narodu ne smeta.

Ma šta o tome mislila naša opozicija, legitimitet Vučićeve vlasti počiva baš na tom neporecivom pravu mnogih naših građana da budu obmanjivani.

Njima treba prići, ali mora se znati i kako, jer je pristup uvek lakši kada ih se laže, nego ako im se govori istina. Liči na situaciju u kojoj pokušavate da zaštitite ženu koju partner zlostavlja na ulici, i koja vam na vašu intervenciju sama odbrusi: „Šta se, bre, ti mešaš, ko je tebe zvao, šta se tebe tiče ko mene tuče?“.

Očigledno je da tako razmišlja veliki broj dobrih i iskrenih ljudi u Srbiji i s tim mora da računa svaka politička alternativa aktuelnoj vlasti.

A sada evo i realnih podataka koji bacaju dodatno svetlo na ovaj problem. Rezultati poslednjih PISA testova (videti OECD 2019, PISA 2018 Results: What Students Know and Can Do, PISA, OECD Publishing, Paris, https://doi.org/10.1787/5f07c754-en) pokazuju da je preko 40 % naših 15-godišnjaka funkcionalno nepismeno, dok je njih još 30 % tek polupismeno. Ova više nego tmurna slika kapaciteta naših tinejdžera za dalji profesionalni i lični razvoj postaje još grđa ako znamo da je testiranje obuhvatilo samo one koji su upisali srednju školu.

Zamislimo Srbiju u bliskoj budućnosti i u njoj grupu od deset ljudi sa srednjim ili visokim obrazovanjem; među njima će biti sedam osoba koje u uzrastu od 15 godina nisu bile u stanju da kritički razumeju iole složeniji tekst.

U stanju su bili da zapamte i ponove neku eksplicitnu misao, ako piše: „Vučić laže!“ ili „Đilas je lopov!“, ali kod malo komplikovanijeg štiva, u kojem se, recimo, pominju izrazi poput: uzurpiranje institucija, suočavanje sa greškama iz prošlosti, tolerancija prema različitosti ili društveni dijalog, oni nisu pokazali sposobnost kritičkog prosuđivanja.

Mogućnost da se daljim obrazovanjem popravi nešto od ove kuse pismenosti svršenih osnovaca postoji, ali studije sprovedene u razvijenim obrazovnim sistemima kao što je kanadsko (www.sourceoecd.org/education/9789264077492), ukazuju na čvrstu pozitivnu korelaciju između rezultata PISA testiranja i kasnijih obrazovnih i profesionalnih postignuća ispitanika.

A ako se složimo da u Srbiji ni u prethodnim generacijama situacija u ovom pogledu nije bila mnogo bolja, onda je jasno zašto veliki broj nominalno obrazovanih građana Srbije pruža tako nizak otpor najjeftinijoj političkoj manipulaciji i zbog čega ima toliko onih koji pristaju da budu armija glasača, topovsko meso za populističke i sve druge društveno pogubne političke opcije.

Ne znam kada će prosečan glasač u Srbiji umeti kritički da razmišlja i biti spreman da ponešto i odbije od onoga što mu serviraju političari na vlasti i režimski mediji.

Kao i više puta do sada, ponoviću: boljitak na ovom planu jeste moguć, ali tek kad počnemo s pravim reformama u obrazovanju, a potom još sačekamo i da prođu dve do tri decenije.

Tako vam je to sa ulogom obrazovanja u društvu, potezi koje vučemo danas određuju kvalitet glasača koji su se tek rodili.

Oni, budući glasači, danas o tome nemaju pojma i to je njihova trenutna sreća, ali zato mi dobro znamo šta će se dogoditi.

Naime, pošto upravo radimo istu stvar koju su činili i „naši stari“, potomcima ćemo proslediti ono što je i nama bilo ostavljeno – svakidašnju jadikovku (“…..no mučno je, najmučnije biti već star, a tako mlad!“).

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.