Prašina za lokalnu upotrebu

Predsednik Srbije Slobodan Milošević obećao je, govoreći pred građanima Prištine, da nema tih pritisaka iz sveta pred kojima će Srbija pokleknuti i dati Kosovu samostalnost. Vlada Srbije, ministarstvo za privatizaciju i, uskoro, parlament Srbije, poslaće međunarodnoj zajednici sličnu poruku – nema tih „londonskih“ i „pariskih“ klubova, „MMF“-ova i „spoljnih zidova sankcija“ pred kojima će Srbija popustiti i prestrojiti se na tržišno privređivanje.
Već godinama, međunarodna zajednica ukidanje atributa svetskog parije Srbiji uslovljava demokratizacijom društva, pod kojom, između ostalog podrazumeva i tržišnu ekonomiju, kao i raščišćene vlasničke odnose. Zaslepljene svojim uskim političkim i finansijskim interesima, vlasti u Srbiji su u zabludi da će međunarodnu zajednicu obmanuti istim mehanizmima kojima su uspeli da bace prašinu u oči široj domaćoj javnosti. Gladna Srbija je, možda, progutala mamac da će joj Vlada i Skupština podariti pravedan zakon o privatizaciji, ali je teško da će MMF i Svetska banka poverovati da je, donošenjem tog zakona, privreda ove zemlje restrukturirana.
Namera, srbijanskog režima, zaista je jasna kao dan. Izbegavajući da u Zakon o privatizaciji ugradi osnovni princip uspešnosti tog procesa – obaveznost – Vlada Srbije jasno je okruženju stavila do znanja da ne želi privatizaciju, odnosno, da želi privatizaciju nakon koje neće biti promena u vlasničkoj strukturi. Ostavljajući na volju direktorima preduzeća da donesu odluku kada će i da li će privatizovati društvene kompanije kojima upravljaju kao pravi i jedini vlasnici, vlast u Srbiji je odlučila da privatizacije ne bude. Ukoliko Vlada misli da iko veruje, kako će, recimo premijer Mirko Marjanović, uskoro privatizovati „Progres“, kojim upravlja i kome dodeljuje uvozno-izvozne dozvole, ili da će privatizovani IMT imati isti položaj kao privatno preduzeće ministra Milana Beka, onda one koji prate njene poteze isuviše potcenjuje.