Foto: FreeImages / Cierpki

Država ima pravo da podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome, u skladu sa članom 63, stav 2 Ustava Republike Srbije. Po tom osnovu država može svojim posebnim merama pomoći ili olakšati ženama da ekonomski lakše podnesu trudnoću ili da istu ostvare, pomažući vantelesnu oplodnju, kao i da olakša ili pomogne materinstvo ili očinstvo. Pritom, država Srbija, ako se uzmu u obzir parametri Svetske zdravstvene organizacije, (smrtnost odojčadi, smrtnost majki na porođaju, dužina porodiljskog odsustva i visina naknade zarade tokom trudnoće) zauzima visoko 26. mesto na svetskoj rang-listi gde se vrednuje odnos država prema zaštiti materinstva.

Na stranu to što su visine naknada niske zbog niske prosečne plate, prema drugim merilima koja nisu ekonomske prirode, ne može se reći da srpsko društvo ne vodi računa o demografskim kretanjima. Uprkos tome, Srbija je u svetskom vrhu što se tiče negativnih demografskih kretanja, te stopa mortaliteta daleko premašuje stopu nataliteta. Postavlja se pitanje zašto, uprkos merama koje se preduzimaju, srpsko društvo ne uspeva da se reprodukuje, već je osuđeno na nestanak, a u okviru toga i srpski narod, ako se ovi trendovi nastave tokom narednih decenija? Šta je to što sprečava mlade ljude da zasnuju porodicu i žene da rađaju? Odgovor se sam nameće, atmosfera straha, veličanje nekrofilske kulture, prizivanje sukoba i smrti, te samim tim nedostatak nade u bolje sutra na ovim prostorima, glavni su uzroci negativnih demografskih trendova. Jasno je i bez detaljnih statističkih podataka, da rat, sukobi i beznađe otežavaju reprodukciju ljudi. Problem srpskog društva jeste taj što je i dalje dominantna ideologija u srpskom društvu nacionalizam, koji pledira na stvaranje svesrpske države na prostoru bivše Jugoslavije i direktno vodi srpski narod u stanje potuljenog zamrznutog sukoba sa svim susedima.

Rečima glasnogovornika nacionalizma Šešelja, mentora i saveznika likova poput Vulina, „kada se promene međunarodne okolnosti, doći će vreme da se stvori Velika Srbija“. Ova ideologija stvara konflikte sa čitavim srpskim okruženjem i nije tačno da je samo sa Albancima zamrznuti konflikt. To je slučaj u BiH sa Bošnjacima, sa Hrvatskom i Hrvatima, sa Crnom Gorom i Crnogorcima, sa Makedonijom i Makedoncima, kao što smo imali svež primer prilikom povlačenja celokupnog osoblja ambasade Srbije iz Skoplja. Drugim rečima, prema srpskim nacionalistima, Srbi su osuđeni da žive u stanju permanentnog sukoba sa svima koji žive na teritorijama na koje srpski nacionalizam pledira da su srpske, a radi ostvarenja ovog „svekolikog cilja“. Žene i muškarci, po logici srpskih nacionalista, koji se nadaju potomstvu, treba da imaju decu, ne zbog njih samih, ostvarenja njihove ljubavi i lične sreće, već kako bi se obnovio narod, te ostvarila ideja Velike Srbije. Nacionalista prerušen u sveštenika, Risto Radović, poznatog pod pseudonimom Amfilohije, osuđuje žene koje ne rađaju dovoljno ratnika za realizaciju njegovih sumanutih nacionalističkih ciljeva, poredeći žene srpske nacionalnosti sa Hitlerom.

Srpska pravoslavna crkva ne samo da se nije ogradila od takvog sramotnog stava, već nailazi na dodatnu podršku u rečima Miroslava Gavrilovića, alijas Irineja: „Dužni smo da obnovimo naš narod i da preporučimo našim materama da su dužne da rađaju decu po božjem blagoslovu i da na taj način ostanemo u istoriji“. Ovakve reči su u suprotnosti sa univerzalno prihvaćenim dokumentima koji definišu da nijedna žena niti muškarac nisu dužni da obnavljaju svoj narod, odnosno da rađanje dece nije OBAVEZA, ni moralna ni pravna, to je PRAVO da imaju decu i da ostvare roditeljstvo, kako je to i zapisano u članu 16 Univerzalne deklaracije o ljudskim Ujedinjenih nacija iz 1948. godine: „Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i da zasnuju porodicu.“ Ova Deklaracija, koju je Srbija, kao članica UN, obavezna da poštuje, utvrđuje i zaštitu ovog prava u članu 12: „Niko se ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“

U tom smislu su Risto Radović i Miroslav Gavrilović, svojim osudama i mešanjem u privatni život, direktno prekršili odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, kao i Ustav Republike Srbije, što zahteva reagovanje najviših državnih organa, koje se ne može svesti na izjave jedne ministarke. Vrhunski civilizacijski domet u pravnoj misli, nastao nakon najvećeg pokolja u ljudskoj istoriji ili, što bi crkvenim rečnikom rekli, „najvećeg obezboženja čoveka“, II svetskog rata, definiše potomstvo, decu, kao pravo na zasnivanje porodice. Ova definicija je nastala kao direktna posledica svih zala nacionalsocijalizma kao uzročnika neviđene ljudske patnje, a koji je definisao rađanje dece kao dužnost. „Osnovna dužnost srpske devojke jeste da bude srpska majka.“ „Cilj ženskog obrazovanja jeste bez izuzetka da bude buduća majka.“ Sa ovim tvrdnjama verovatno bi se složili i Risto i Miroslav. Problem je u tome što je te reči napisao u knjizi „Moja borba“ Adolf Hitler, samo što nije reč o srpskoj devojci i majci, već o nemačkoj devojci i majci. U ovim mislima se vidi da je srpski nacionalizam Rista Radovića, alijas Amfilohija, čisti nacionalsocijalizam njegovog prethodnika Hitlera i samim tim poguban po srpsko društvo i srpski narod.

Autor je advokat