Ovo je tekst za građane i seljake, za sve one koji jednom crvenom novčanicom brišu budućnost naše dece lako kao gumicom, kao da nije bitna. Ovo je tekst za sve one koji se „stide“ – a ipak idu od kuće do kuće i mole za glasove. Ovo je tekst za sve one koji pristaju da povraćaju po sebi i svojim precima, pod izgovorom pragmatičnog mirenja i nemogućnosti preživljavanja. Ovo je tekst za sve one koji pristaju na ucene, na pretnje, koji pognu glavu pred nižima od sebe pod izgovorom bedne plate i još bednije penzije.

Ovo je tekst za one koji se prodaju umesto da se ne predaju.

Molim vas, prestanite da lažete sami sebe.

Zar stvarno mislite da će se vaše dvorište samo od sebe počistiti? Zar zaista verujete u izmišljene brojke i nerazumljive izraze kojima vas zasipaju sa TV ekrana i žutih strana? Zar stvarno ne vidite prazna sela, urušene fabrike, raskopane puteve? Zar zaista verujete da će vam zaposliti dete samo zato što potpišete neku pristupnicu? Zar zaista negde duboko u sebi niste svesni da će, ako ga ikada i zaposle, to biti na određeno vreme. Jer mnogo je gladnih usta, a zver ima veliki apetit.

Zar ste zaista spremni da prodate svoju krv i meso? Zaista ne primećujete očajno stanje u školama i obdaništima? U porodilištima? Dok gutate svoju dnevnu dozu nekog leka za smirenje (ili koje god droge koja vam služi da podigne zid između realnosti vašeg sumornog života i svetle predstave na ekranu) – da li zaista, onako iskreno, verujete u to da Srbija ide u dobrom pravcu?

Šta osećate kada gledate kako se ministar inostranih poslova ponižava pred dojučerašnjim kolonizatorom, dok mu muftija lepi stodolarku na čelo?

Kako se osećate kada se neko koga ste postavili da služi narodu ponaša kao raspikuća, poklanjajući zemlju i vodu i banje i vazduh NAŠE DECE ljudima bez morala i časti?

Da li zaista, zaista, negde duboko u sebi ne cvilite od poniženja?

Prestanite da lažete sebe. Nije bezbolno, ali je oslobađajuće. Pokušajte da nađete tu mrvu ljudskosti, ako je preživela, u sebi. Pokušajte zbog naše dece, ne zbog vas. Pokušajmo svi zajedno da na ljutu ranu stavimo ljut lek. Jer nema više vremena. Nemate rezervnu otadžbinu. Kada sva naša deca odu, a otići će, ne samo da nećete imati penzije i plate – ostaćete bez nečega mnogo vrednijeg. Ostaćete bez radosti, bez smeha, bez ljubavi.

Molim vas, priznajte sebi da nije normalno da partokratija pljačka zemlju i da od naše zemlje napravi svoju državu. Nije normalno da se otimaju penzije, smanjuju plate, povećavaju porezi. Nije normalno da zakon ne važi za sve podjednako. Nije normalno da se izbori kupuju pre izbora. Nije normalno da se plašite sopstvene senke.

Otvorite oči, pogledajte oko sebe. Srbija može biti zemlja u kojoj se lepo i rado živi. Dovoljno je samo da promenimo sistem.

Autorka je članica GO Dosta je bilo