Pretnja nacionalizacije

Kao i svako udruženje građana, i klub je, u smislu (u sportu još uvek važećeg) Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana, građansko pravno lice koje stiče sredstva – u svojinu. Na osnovu tog propisa, naša dva najtrofejnija kluba već su zemljišnoknjižni vlasnici stadiona, sportskih i drugih objekata, kao i nepokretnih i pokretnih stvari koje su stekli kao udruženje. Svojina na tim objektima nije ni državna (ranije društvena), ni gradska, ni opštinska. Postala je privatna, čim je stečena. Zato i ne može biti predmet privatizacije.

Predmet privatizacije može biti samo zemljište na kojem su sagrađeni stadion, sportski i drugi objekti. Ono je u državnoj (ranije društvenoj) svojini, a na njemu klub ima, u smislu člana 105. Zakona o planiranju i izgradnji, trajno pravo korišćenja. Njegova privatizacija mogla bi se obaviti samo konverzijom prava korišćenja u pravo svojine kluba. Pretenzija države da se preko zemljišta domogne dominantnih svojinskih ovlašćenja nad ukupnom imovinom kluba, ne vodi privatizaciji, već nacionalizaciji, tačnije uzurpaciji, klupske privatne svojine.

2. Odredbom člana 55. stav 1. Ustava zajemčena je sloboda udruživanja. Ako su članovi kluba, ostvarujući ovu slobodu, osnovali klub kao udruženje, imaju pravo da u njemu budu koliko žele. To pravo im država ne može uskratiti, kao što im, po članu 55. stav 2. Ustava, nije mogla ni odobriti ni uskratiti osnivanje udruženja. Nasleđeni status kluba morao bi, stoga, biti polazna osnova za bilo kakvu statusnu transformaciju, ali uvek uz uslov da članstvo slobodno bira željenu pravnu formu delovanja kluba. Nametanje statusa značilo bi kršenje ustavne slobode udruživanja. Ta sloboda dopušta sve opcije statusnih promena, ali nijedna nije moguća bez slobodne volje članova kluba.

Promene statusa mogle bi ići u više pravaca:

– da klub, kao sportsko udruženje, samostalno ili zajedno sa privatnim kapitalom drugih subjekata, bude osnivač sportskog pogona u bilo kom željenom statusu društva kapitala (a ne samo u statusu otvorenog akcionarskog društva), pri čemu bi (kao u Nemačkoj) propisima valjalo obezbediti odlučujući uticaj kluba na upravljanje društvom;

– da se klub iz statusa udruženja preobrazi u bilo koji željeni oblik društva kapitala (a ne samo u otvoreno akcionarsko društvo), pa da sportsku delatnost nastavi u tom statusu (kao u Engleskoj, Italiji i Francuskoj);

– da klub krene u postupak postupne transformacije (koju nudi Zakon o privrednim društvima), pa da najpre postane – društvo sa ograničenom odgovornošću, potom – zatvoreno akcionarsko društvo i najzad – otvoreno akcionarsko društvo;

– da klub izabere bilo koju drugu, zakonom predviđenu, formu organizovanja.

Ustavom zajemčena sloboda udruživanja dopušta sve legalne opcije, ali samo ako članovi kluba, u organu upravljanja, donesu odluku o tome. Bez njihove odluke ne bi bila moguća nijedna statusna promena kluba, jer im država ni zakonom ni dekretom ne može reći: od sutra niste udruženje, nego preduzeće.

Pravci transformacije ne bi smeli da isključe mogućnost da klub ostane ono što je bio – udruženje građana, s pravom da neposredno obavlja privrednu delatnost, u smislu člana 16. stav 4. Zakona o društvenim organizacijama i udruženjima građana, odnosno člana 37. stav 2. nedavno usvojenog Zakona o udruženjima.

Zbog te mogućnosti neophodno je da se Zakon o sportu odredi prema Zakonu o udruženjima. Zakon o sportu treba da sadrži posebna pravila o sportskim udruženjima koja će imati jaču pravnu snagu od opštih propisa Zakona o udruženjima, s tim što bi se u odsustvu posebnih propisa supsidijarno primenjivale odredbe Zakona o udruženjima.

Nacrt zakona o sportu je predugo u proceduri utvrđivanja predloga. Možda će i ovaj tekst pomoći da se zastoj otkloni.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union