Primeri "čojstva i junaštva" 1

Jedva je bilo mogućno odgledati emisiju o osvajanju Srebrenice koju je snimio jedan od reportera-marodera, po nadimku Piroćanac, a u subotu, 15. jula, emitovao Studio B.

Onome ko je smogao snage da to odgleda do kraja, i želeo da vidi, pred očima se ukazala jedna od onih istina s kojom će svakom čestitom čoveku biti nepodnošljivo da živi. Svi podaci o „trijumfalnom“ pohodu na ovaj gradić svedoče o moralnom padu srpskog naroda čije dimenzije slute antropološku katastrofu.

Treba samo krenuti od osnovnih podataka koje nam je pružila ta trijumfalistička reportaža. Najpre taj da je Srebrenica bila grad od 7.000 stanovnika u koji se za poslednje tri godine steklo 30.000 ljudi. Znači da su ti ljudi odnekud bili proterani i zgurani u prostor iz kojeg se nisu mogli maći. Reč je o opsadi sa svim elementima srednjovekovnog ratovanja: onaj ko se skloni u grad samo je relativno bezbedan, što će reći onoliko koliko se može biti bezbednim u klopci. I tvrditi da su ti opkoljeni ljudi mogli predstavljati bilo kakvu vojnu opasnost za Srbe više je no cinično, to je naprosto bestidno.

Bestidnost te tvrdnje pokazala je pomenuta emisija. To malo žalosno naoružanih Muslimana, savršeno nemoćnih pred srpskom vojnom silom (čijom se snagom Piroćanac razmeće), rasterivano je po obližnjim brdima i na njih se išlo u lov kao na divlje zveri. Taj prizor njihovog zarobljavanja (onaj koji se smeo zabeležiti kamerom) bio je više no potresan. Nekoliko već uveliko glađu i žeđu iscrpljenih ljudi, u odeći koja nije imala nikakva vojna obeležja (presvukli su se u planini, vele Srbi), među njima dva-tri dečaka od četrnaest-petnaest godina, spuštaju se niz ogoljenu padinu, u susret dobro naoružanim vojnicima, odevenim u besprekornu kamuflažnu uniformu, s napadnim vojnim oznakama, nadmenim, a tobože ležernim i prijateljski prostosrdačnim. (Možemo samo zamisliti šta se događalo kad je kamera prestala da snima.*)

A onda ulazak te „pobedničke“ vojske, te do zuba naoružane vojske u opusteli grad. U gradić, s tipično orijentalnom arhitekturom, ulaze, dakle, vrli oslobodioci, idu sredinom ulice, hodom seoskih đilkoša, sa sigurnošću periferijskih mangupa. Na stanici milicije već oznake „nove“ države, jer zna se kako se i gde najpre učvršćuje vlast. Mnogima od te bratije telo kipi iz uniforme. A reporter, jer mu ovaj prizor nije dovoljno sablasan, veli kako grad baš i nije tako porušen kako se mislilo. Za čestitog čoveka to je pak samo dokaz više da nije imao čime da bude branjen, da bi ga potom „oslobodioci“ mogli rušiti.

U jednom trenutku, i sasvim nakratko, snimak pravoslavne crkve: čitava, previše čitava, da bi bila prizor dostojan propagande. Jer, eto, hteli ne hteli, imamo dokaz da tu crkvu Muslimani nisu digli u vazduh, takvo se „neodgovorno“ lice, eto, nije našlo u tom nesrećnom gradu. Stvar nezamisliva s džamijama u bilo kojem „čisto srpskom“ mestu.

A onda prizori hiljade i hiljade kubika posečenog drveta, u svakom dvorištu, pred svakom kućom, jer zime su duge i teške, to meštani već znaju po ovim trima koje su proveli u ovoj „zaštićenoj zoni“. Potom slike unutrašnjosti kuća: znaci panične hitnje kojom su domovi napuštani; „uzeli su samo ono najvažnije“, veli reporter, sve ostalo je, dodajmo, prepušteno „pobednicima“.

O kolonama izbeglica da ne govorimo: kilometri koji se prelaze pešice, prepuni stočni kamioni, rasklimani autobusi u kojima su isključivo žene i deca i čujemo glas reportera (ovi su ga prizori i inače manje zanimali), koji ih, onako unezverene, pita (i očekuje od njih istinu!) kako se s njima postupa.

I čovek se pita, mora se pitati, kako to ta sirotinja ugrožava „hrišćansku civilizaciju“ čiji su veliki i nekoristoljubivi zaštitnici Karadžići, Mladići, Koljevići. I kakva je zapravo „hrišćanska civilizacija“, koje su to njene vrednosti, kad su joj sredstva „odbrane“ tako monstruozna i inspirisana tako niskim pobudama.

Verujem da je slična reportaža, slavodobitna i podla, bila emitovana na HTV po ulasku hrvatske vojske u Zapadnu Slavoniju. No, to samo podlacima može biti alibi. Ovaj se rat, međutim, i održava na ravnoteži podlosti. Onaj ko u toj ravnoteži ne može da učestvuje, a to su Muslimani, očita je žrtva. Nema tih reči koje im se mogu uputiti kao uteha, možda samo jedna talmudska izreka: „Bolje je biti među progonjenima nego među progoniteljima.“

Autorka je teatrološkinja

(Tekst objavljen u dnevnom listu Naša Borba, 18. jula 1995. godine)

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Primeri „čojstva i junaštva“”

  1. Zločin se ne može pravdati,ali radi potpunosti informacije,trebalo je reći šta je prethodilo tom zločinu i šta je uslovilo takvu surovost.Ovako je tekst jednostran

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.