Prizivanje Pupinovog duha

U Austriji će, za početak na predsedničkom nivou (a posle i parlamentarnom), nesumnjivo doći do trijumfa zagovornika nacionalne ideje. I evo nama evropskog nacionalnog domino efekta. Kada se u tom duhu odigraju promene u Francuskoj, definitivno će Evropa i svet postati drugačiji. No, ne zavaravajmo se da će nam se bilo ko izvinjavati ili ono što želimo (čak i da mi tačno znamo šta je to) ponuditi na tacni. Nacionalna Evropa će biti okrenuta sebi a ne nama. Ne treba izvoditi ni pogrešan zaključak da je već došao sumrak moći Zapada pa da za nas uskoro neće biti bitni Vašington, Berlin ili London.

Radi se „samo“ o asimetričnoj i delimičnoj tranziciji od nadnacionalnog ka nacionalnom konceptu državnog razvoja. I uz to o pratećoj smeni i metamorfozi elita, što je za nas sve povoljno. Ne verujem da je iko u stanju da odbrani stav da nacionalno gledano to nije dobro za Srbe. Nakaradni evroatlantski poredak koji sada doživljava urušavanje doneo nam je cepanje državnog i etničkog prostora, stigmatizaciju, nametnuto pojačavanje duha nacionalnog mazohizma. S druge strane, sada se za nas rađaju nove šanse, naravno ako se budemo ponašali racionalno, kako u domenu unutrašnje politike – što mora da uključi oslobađanje od stega unutrašnje anacionalne okupacije i puno okretanje srpskim interesima i nasleđu – tako i u sferi ispravnog određivanja geopolitičkih orijentira. Ograničiću se na njih i to u svetlu promena u Beloj kući.

Kivni zbog svega što nam se desilo, često smo neselektivno negativni prema Americi. To je donekle razumljivo ali je konačno vreme da shvatimo da je ta složena država jedno, a njena poražena mondijalistička elita drugo. Isto se odnosi u nekoj meri i na Englesku. Nisu nam ni SAD, ni Britanija krive za zlu sudbinu, već oni koji su ih vodili kao i naša često samoživa i na razne načine (geo)politički autistična vođstva. Pobeda Trampa je prilika da o tome razmislimo ali i da probamo da resetujemo odnose sa Vašingtonom i Londonom. I to na nacionalno-pragmatičnim i iskrenim osnovama, a ne kao što je dugo bilo u kontekstu neiskrenog vazalnog dodvoravanja. Umesto da se klanjamo i pod pritiscima odričemo nacionalnih interesa, na nama je da probamo da ih jasno definišemo i odmereno štitimo. Odlična prilika da se krene u tom smeru na polju saradnje sa Anglosaksoncima (sa namerom da se stigne do Vašingtona) jeste poseta Borisa DŽonsona Beogradu.

Anglosaksonski faktor će još dugo ovako ili onako biti bitan za oblikovanje Balkana, a njegov pristup ima mnogo veće potencijale za kreativnu dinamiku nego ono što radi Berlin. I kada se u njemu promeni vlast, i da preovladaju oni koji ne plaču zbog poraza Hilari Klinton već se inspirišu nemačkom nacionalnom tradicijom i trijumfom Trampa, Nemci će želeti da se što manje toga menja u našem regionu. Oni u zoni koju doživljavaju kao svoje prošireno dvorište žele stabilnost na što brži i jeftiniji način, a to podrazumeva da se izbegavaju bilo kakvi lomovi. Berlin će ostati nepokolebljiv u nameri da se što skorije okončaju sve balkanske krize, a to se, s obzirom na ono što se dogodilo u prošlosti, može realizovati samo na antisrpski način. Radi sigurnosti EU (kakva god ona bila) i nemačke dominacije, u tom sklopu podrazumeva se potpuno negiranje srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, centralizacija BiH, sprečavanje legitimnog otvaranja srpskog pitanja u Crnoj Gori.

Nisu Nemci protiv nas, ali gledaju šta im se najviše isplati. Kada se radi o Amerikancima i Englezima, pogotovo u vezi sa novim trendovima, oni su mnogo manje zainteresovani za to da EU sa svojom periferijom bude po svaku cenu stabilna. Svakako Vašington i London neće podržavati avanture koje mogu da izazovu haos, ali neće biti privrženi ni totalnom slamanju Srba kako u narednih „sto godina“ ne bi bilo ikakvih turbulencija na Balkanu. Štaviše, na kontrolisan način možda one Anglosaksoncima (kao i Rusima) i odgovaraju. Sada nas Berlin i Brisel malo po malo guraju ka sunovratu srpske ideje tj. svođenju srpstva na nekakvo srbijanstvo. Opet, nama je svakako cilj da uz što jaču Srbiju budu i što bolje zaštićeni srpski interesi u regionu (realno Kosovo je negde između toga). To može da podrazumeva razne stvari pojedinačno ili u paketu, od podele spornih teritorija, nastanka novih država, vraćanja na izvorni Dejton, poništavanja rezultata „Briselskog procesa“ ili pak samo zastoj u vezi sa njim.

Srbija nema razloge da svojevoljno robuje onome što nam je nizom agresija i ucena nametnuto. Važno je da ne idemo u drugu krajnost pa iracionalno srljamo u sukobe, ali i te kako je potrebno da pragmatično učinimo sve što možemo da revitalizujemo srpske nacionalne interese. Za to nam je bitna Amerika (koliko i Rusija). Otuda, potrudimo se da iskoristimo sve što se u njoj desilo i što će dešavati, da unapredimo odnose sa Vašingtonom. Štaviše i da ga zainteresujemo da se na pravi način što više uključi u balkansku politiku (umesto da se povlači i potpuno pusti umesto sebe Nemce ili Turke). Verujem da sada ima prostora da sarađujemo na obostrano koristan način, naravno bez iluzija da će SAD preko noći postati srpski zaštitnik.

Geopolitika je mnogo kompleksnija nego što većina Srba priželjkuje, a politika ozbiljnih država ipak je utemeljena na evolutivnim a ne preko noći korenitim promena. Ali sa pobedom Trampa ili tačnije duha koji je to toga kao i Bregzita doveo, mi dobijamo otvoren prostor da na novim osnovama krenemo ka Vašingtonu i Londonu. Pogotovo u okolnostima kada su i te kako realne pozitivne promene između tih središta moći i za nas jako bitne Moskve. Na nama je, da to ponovim, da probamo da to iskoristimo i iniciramo odgovarajuće procese (Vašington i London se neće nama mnogo baviti ako ih ne zainteresujemo). Konačno, dobro bi bilo da imamo u vidu da smo uz ono dobro zapamćeno a loše, sa Anglosaksoncima kroz istoriju iskusili i dosta toga pozitivnog a zbog najnovije istorije marginalizovanog. U vezi sa time, sve bih podsetio na divnu knjigu Mihajla Pupina „Od pašnjaka do naučenjaka“ koja na specifičan način više od bilo kakve geopolitičke analize govori o srpsko-američkim odnosima kojima treba da težimo.

Autor je politički analitičar