Psiho rijaliti: Za koju god krajnost da se uhvatiš misleći da je slamka spasa – valjaš se po blatu

Po izlasku iz salona, u glavi mi je još dugo odzvanjao iritantni zvuk, koji je nesnosniji od pune, originalne, sočne psovke. Ah, kakav jeftin i manipulativan pokušaj cenzure. Jer, televizija sa nacionalnom frekvencijom brine o potencijalno lošem uticaju na gledaoce. A gledaoci su brojni…

Iako svesna greške u mišljenju koju činim pokušavajući ljude da svrstam u kategorije, ne mogu da se oduprem tom procesu. Zapravo, mogu, ali neću. To mi je omiljeni prekršaj… U njemu uživam kao u čizkejku kad sam na dijeti, ili kao u besomučnom igranju Candy crush, iako me čeka gomila obaveza. Svako ima svoj guilty pleasure.

Upravo, prvu kategoriju gledalaca rijalitija svrstavam u Guilty pleasure gledaoce. Moja frizerka i ostali pošten svet je svestan da im je plasirano smeće, ali radoznalost ipak preovladava.

Uz radoznalost ide i osećanje zadovoljstva i rasterećenja. U njihovim pametnim glavama se odvija monolog: „Pogledaj kakvih sve ljudi ima. Pa, ja sam oličenje kulture u odnosu na njih.“

Guilty pleasure gledaoci se u privatnosti svoga uma igraju psihologa pokušavajući da predvide šta će sledeće uraditi njihov omiljeni lik za koga potajno navijaju.

Dopaminska nagrada za mozak je tu… Ali, efekat traje kratko, zato je daljinski tako često u rukama. U tome je sav pleasure. A zašto guilty? Zašto niko ne gleda rijaliti, a statistika porazno pokazuje da je to najgledaniji program?

Guilty se dešava zbog druge kategorije ljudi čije ih ponašanje u odnosu na rijaliti, direktno lansira u kategoriju Intelektualni snob. Od prvih se razlikuju po tome što oni zapravo i nisu gledaoci. Intelektualni snob ima izrazito negativan stav prema rijalitiju i sa gnušanjem posmatra Guilty pleasure gledaoca.

On optužuje državu, prezire gledaoce, smatra da je to atak na vrhunske kulturne i estetske vrednosti. Obično, Intelektualni snob ima fakultetsku diplomu, a ako je kojim slučajem zaposlen kao pedagog ili nastavnik, za svoje neuspehe u radu olako okrivljuje rijaliti i njegov uticaj.

Poslednju kategoriju gledalaca gotovo da ne poznajem uopšte, ali naslućujem da postoji. Intelektualna sirotinja gleda rijaliti i otvoreno to priznaje, istinski uživa u takvom sadržaju, ne stidi se i ne boji se osude Intelektualnih snobova i Guilty pleasure gledalaca.

Distribucija ovako određenih kategorija, po ugledu na Gausovu krivu bila bi normalna, iako ništa u vezi sa rijaliti programom nije normalno.

To bi značilo da najveći procenat ljudi, čak 68 odsto ove izmaštane distribucije pripada kategoriji Guilty pleasure gledalac. Po 14 odsto odlazi na Intelektualne snobove i Intelektualnu sirotinju, koji predstavljaju levi i desni ekstrem distribucije.

Savremena smicalica koja nas gura u kategorije – gledaš, ne gledaš ili se praviš da ne gledaš? Netrpeljivost među kategorijama narasla je kao ogromni balon, koji je u jednom trenutku, usled pritiska, izgubio svoju elastičnost i najzad pukao.

Trenutak njegovog pucanja obeležili su protesti protiv rijaliti programa, a onda, kako to obično biva, posle pucanja balona ostaje samo vazduh. Na jesen, kada Intelektualni snobovi konstatuju da je taj vazduh zagađen, krenuće u novu borbu. Ima igara za sve. Veliki brat misli da ima razrađeni plan za svaku kategoriju.

Međutim, u borbi protiv demonizacije društva kroz rijaliti, sve navedene kategorije su neupotrebljive. Pasivni Guilty pleasure gledaoci i Intelektualna sirotinja, polukritički ili nekritički gutaju njegov sadržaj, dok Intelektualni snobovi bespomoćno filozofiraju i paradiraju.

Problem je u tome što za koju god krajnost da se uhvatiš misleći da je slamka spasa, valjaš se po blatu, dok tu predstavu veći od nas, posmatraju, zabavljajući se.

Periskopom naravno, jer oni su se pozicionirali bliže dnu. Dobro, nije važno, probili su ga. U redu je, ne moramo da budemo perfekcionistički precizni, ali ako baš želimo, stigli su do jezgra. Nije im vrućina.

Tu negde na sredini, među kategorijama, u istom blatu, baškarim se i ja, držeći se za imaginarnu formu rijaliti programa koja bi me mogla zabaviti.

Zamišljam kako bih zadržala postojeću strukturu sa jednom minimalnom izmenom u vidu uključivanja deset kompetentnih psihologa i psihoterapeuta, koji bi pristali da učestvuju i javno rade svoj posao. Psiholozi i psihoterapeuti su istrenirani da rade sa različitim profilima ličnosti, a psihološka podrška je potrebna svakom čoveku, dok bi sami efekti bili vidljivi, korisni i primenjivi kako učesnicima, tako i gledaocima.

Ovakvim pristupom bi skoro svi bili na dobitku. Možda samo ne oni, koji o tome odlučuju. Osim te sitnice, protiv realizacije ovako zabavne ideje za koju se držim u pauzama između paradiranja, možda bi eventualno, imao nešto Zakon o psihoterapiji ili Psihološka komora.

Dobro, nema veze što ih nemamo, uvek možemo da maštamo da ih imamo… Možda ipak ovo treba da izgovorim glasno, za svaki slučaj, ako periskop ima mikrofon? Mada, ostalo je nesvrstano onih 4 odsto…

Autorka je psihološkinja 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.