Teško je biti političar u Srbiji. Za taj poziv neophodna je natčovečanska psihofizička spremnost, monaško strpljenje, iskušenička trpeljivost i sizifovska upornost.
Da se odmah pojmovno razjasnimo, ne mislim na politikante, kalkulante i mešetare svih vrsta i boja. Lamentiram nad bićem zvano homus politicus, nad osobom koja je napornim procesom promišljanja utvrdila svoj vrednosni sistem i iscrtala ideološku mapu, te se kao društvena jedinka odlučila da uz pomoć većine svojih sugrađana unapredi zajednicu i promeni je na bolje.
Da bi to jedan rookie-političar postigao, pored preduslova da svesno žrtvuje dobrani deo svog života na iscrpljujući terenski aktivizam, neophodno mu je omogućiti ravnopravni izlazak na tržište na kojem će se adekvatno predstaviti biračima i programski se odmeriti sa konkurencijom. Takođe, iako su u svakom procesu nužni kompromisi, isključeno je da odustane od suštine i unapred zacrtanih ciljeva, ne sme „unovčavati“ stečeni tržišni potencijal ili zarad ličnih sinekura bacati peškir i napuštati ring.
U svim fazama razvojnog puta političara u Srbiji postoje nepopravljive sistemske greške. Kadrovska baza je desetkovana i demoralisana. Niko ko drži do ličnog dostojanstva i profesionalnog integriteta ne želi da se uključi u političku borbu, jer ona podrazumeva valjanje u blatu, primanje udaraca ispod pojasa i permanentnu propagandnu dehumanizaciju. Uz sve to idu i neiskorenjive predrasude o odnarođenoj „novoj klasi“ sa hektarima stambenog prostora, o eksploatatorskoj kvazieliti koja se vozi pod rotacijom i zatamnjenim staklima, o jagnjećim brigadama koje pustoše skupštinske restorane dok se sirotinja gura ispred kazana narodnih kuhinja.
Izuzeci koji se svojevoljno provuku kroz ovaj kanalizacioni filter prelaze na sledeći nivo srpskog folklornog mortal combata i upadaju u dubine bezdane septičke jame u kojoj je već odavno počeo maratonski trijatlon u rvanju, plivanju i pljuvanju slobodnim stilom. Drilovanje se nastavlja treniranjem živaca i moralne čvrstine, koju testiraju razni magarci sa Farme, mukači sa Dinare i kondukteri sa disertacijama.
Nema tržišta, postoji samo monopol jedne strane. Nema advertajzinga i empirijski planiranog marketinga, samo jeftina i primitivna propaganda prilagođena potrebama potrošača. Nema konkurencije, samo borba na život i smrt.
Malo je gladijatora koji su posle spartanske selekcije i ulične makljaže u srpskoj varijanti koloseuma uspeli da sačuvaju prisebnost, samouverenost i ideale sa kojima su prošli kroz vrata sa natpisom „Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite“. Ipak, najteže padaju udarci „s leđa“. Izdržaće iskusni bokser sve ubitačne kombinacije protivnika, njegovo grebanje, štipanje, glavatanje. Preboleće sudijsku nepravdu, duge klinčeve, udarce posle gonga i novčiće kojima ga bombarduje histerična publika. Kada uz svu veštinu i napor izbegne nokdaun u konopcima, kada časno skine rukavice i bandažere, kada u svom uglu najzad zatraži osveženje, podršku i savet, borac čuje uzvike koji mu prorešetaju mozak: „Smrdiš! Nije ni trebalo da prihvatiš borbu!“, „Prljav si, ne približavaj se, uprljaćeš i mene!“, „Udaraš kao devojčica!“, „Ti si prevarant, prodao si meč, priznaj!“.
E, to su oni kobni krošei protiv kojih ne postoji dovoljno čvrsta brada, ni dovoljno debeo obraz da spreči direktni nokaut. Tako izgleda „povratak u bazu“ svakog političara koji se bori da promeni Srbiju.
Ma koliko savest bila čista, ruke i telo ne mogu biti. Ne mogu u svinjcu. Čovek je moralan samo dok misli, čim počne da radi postaje nemoralan (Gete).
A svi ti licemerni čistunci, dvolični nepoverljivci i nikada zadovoljni entitled-građanoidi radije biraju svoj moralno sterilni mikrosvet ispunjen večnom skepsom i ograđen neprobojnim bedemima pseudoburžoaskog elitizma. Oni su navikli na svilene i gnušaju se onih sa gumenim rukavicama.
Poslednja prepreka koja vrši konačnu selekciju jeste režimska nepristojna ponuda. Odbačeni od dela sličnomišljenika, prezreni od mase koja je svoje živote poverila urednicima tabloida, izudarani i fizički i verbalno, osramoćeni, žigosani, umorni-takve Vas suoče sa ponudom koju je teško ili nemoguće odbiti, ponuda koja iz korena menja život, ponuda kojom se kupuje indulgencija. Ona može u sebi sadržati sedmocifrenu sumu, visoki društveno-privredni položaj, „kombinaciju“ koja je rezervisana za privilegovane.
Kako odoleti? Čast ili mast? Romantizam ili realizam? Sigurnost i blagostanje za one koji su Vam najdragoceniji i najbliži ili maglovita budućnost za one koji Vas nikada neće prihvatiti kao svog i koje privlači sila interesa, a ne ideja?
Na ova pitanja srpska politička elita još uvek nije dala čvrsto etablirani odgovor.
Zato nam je nametnuta iluzija o večnoj stvarnosti. Zato smo pristali da verujemo kako je nečija vlast nepromenljiva i bogomdana. Zato živimo u atmosferi zauzdane napetosti, kao nesvesni podanici koji još uvek veruju u svoja građanska prava.
A sve je to postignuto zastrašujućim eksperimentom društvene transformacije tokom koje je Srbija postala „žuta kuća“ za dobrovoljnu rasprodaju ljudskih organa, a mozak postao najpoznatiji srpski izvozni brend.
Iskustvo nas uči da ovaj narod poseduje neiscrpni rezervoar mazohizma i da reaguje samo na draži visokog intenziteta, poput NATO bombardovanja ili ekonomske depresije. NJegova budućnost je sve teže dokučiva i neće biti neočekivano ako ovu sumornu sadašnjost uskoro zameni košmarna prošlost.
Autor je član Glavnog odbora DS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
