To se može iščitati iz vrednosnih stavova, kulturnih obrazaca i društvenih modela koji su preživeli rat, a to pokazuje da je ideološka podloga koja je obeležila ratove 90-ih i dalje dominantna politička formula ne samo u Srbiji, već i u drugim postjugoslovenskim društvima. Dakle, posledice politike starog režima vidljive su u manjoj ili većoj meri od njegovog pada pa sve do današnjih dana.

Preživeli ideološki elementi starog režima se postepeno ,,kristališu“ i postaju kriterijum na osnovu koga se procenjuje legitimnost aktuelne vlasti. Na delu je tendencija agregacije svih potrebnih elemenata kako bi se rehabilitovala nacionalistička ideologija sa ciljem da obnovi politički potencijal. Politička elita se u tu svrhu služi različitim operacionim instrumentima kako bi opravdala zločine iz prošlosti i na taj način legitimisala svoj položaj. Politička elita je upregla istorijsku nauku, pravne i političke mehanizme i potčinila ih jednom uzvišenom političkom cilju – rehabilitaciji nacionalističke paradigme.

Uporedo sa rehabilitacijom nacionalističke ideologije odvija se proces degradacije morala koji ima za posledicu ustoličenje čoveka koji predstavlja simbol politike 90-ih. Odgovor na pitanje kako smo dospeli do toga da se vlasti dočepa takav čovek nije složeno, potrebno je razumeti procese koji se odvijaju tokom i nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Posle petnaestak godina u političku strukturu se uvukla ista ona garnitura koje je aktivno učestvovala u ratnom pohodu i razaranju SFRJ. Izbori i demonstracije 2000. god. obeležile su kraj Miloševićevog režima i početak konsolidacije nove vlasti koja nije napravila diskontinuitet sa politikom koja je proizvela ratove. Nakon 2000. god. nije došlo do promene na kulturno-vrednosnom planu, niti do diskontinuiteta u političkoj sferi, već, naprotiv, otpočela je obnova nacionalnog romantizma i tako otvorila put ubedljivoj pobedi aktuelnog predsednika Srbije. ,,Miloševićev režim je oboren impulsom iz slične paradigme na kojoj je sam počivao.“ (dr Đokica J.)

Uprkos nastojanjima da se usadi višepartijski sistem i afirmiše politički pluralizam, koncept ,,partijske diktature“ se pokazao kao otporan model koji je duboko i strukturno usađen u političku kulturu naših prostora. Naš Vođa političkog monizma i paternalizma se pokazao vešt u afirmaciji kulture inferiornosti, poslušnosti i potčinjenosti. Društvo u kome je poslušnost uzdignuta do nivoa vrline nije samo dokaz političke umešnosti vladara, već pokazatelj političke kulture u kojoj živimo.

Još na početku ratova i nakon toga, može se uočiti dinamika istorijskog revizionizma koja potire antifašističko nasleđe, briše razliku između dobra i zla, žrtve i dželata. Nacionalistička elita je stavila u pogon pravne mehanizme, podredila istorijsku nauku političkim potrebama i osvetlila put rehabilitaciji kolaboracionista. Rehabilitacija četništva proizilazi iz duboke potrebe aktuelne vlasti da opravda masovne zločine tokom 90-ih i na taj način legitimiše političku moć. Trenutna vlast ne može da vlada moralno sposobnim građanima/kama, zato je potrebno pregaziti antifašizam koji je nakon II svetskog rata dobio, pre svega, etička svojstva.

Mislim da nije potrebna duboka analiza političkog stanja koja bi pokazala kontinuitet politike nakon 5. oktobra i moralni kolaps u kome živimo, dovoljno je šetati Knez Mihailovom ulicom i razgledati kako ljudi prodaju majice sa slikama: Ratka Mladića, Draže Mihailovića, Radovana Karadžića, Cara Dušana…

Zato smo i danas tu gde jesmo.

Autor je aktivista Žena u crnom