Foto: Fonet

Da nije reč o Generalnoj skupštini UN, debata o Jerusalimu i njen ishod bila bi loša pozorišna burleska, sa promašenom temom i obradom. Zašto? Zato što je Jerusalim u Izraelu, a ta međunarodno priznata država – ne Donald Tramp ili iko drugi – odabrala ga je za svoju prestonicu. Zato što su u Jerusalimu i Kneset, i predsednik Izraela, i premijer, i sva ministarstva, i vrhovni sud, a dve trećine stanovnika tog grada su Jevreji.

Zbog američkog veta, Rezolucija Generalne skupštine UN je neobavezujuća. Nikog ne obavezuje, ali svakog uznemirava. Posebno zbog toga što Rezolucija ima mnogo i faktografskih i moralnih ožiljaka.

Istoga dana, one daleke 1948, kada su UN proglasile da je stvorena država Izrael, trebalo je da bude proglašena i država Palestina, a da Jerusalim ne bude ni jevrejski ni palestinski, nego da bude slobodni i otvoreni grad pod međunarodnom upravom, a granice između Izraela i Palestine bile bi naknadno utvrđene. Biološki obogaljeni nacističkim holokaustom, ali i srećni što im je svet, posle dvadeset vekova rasejanja po svim kontinentima i narodima, ozakonio državu na njihovoj biblijskoj zemlji, Jevreji su to prihvatili. Odrekli su se bili i svog Jerušalaima i pristali na državicu koja je, u tom času, zauzimala samo oko pet odsto njihove zemlje iz Biblije. Palestinci i sve arapske zemlje bili su protiv. Saopštili su da jevrejska država ne sme da postoji i pokrenuli rat da je unište. Poraženi su. Jevreji su proširili svoju državicu i ušli u zapadni Jerusalim. Oni prihvataju i novu ponudu UN: da se Jerusalim podeli i da istočni deo grada, u kome su i jevrejski Zid plača i hrišćanska crkva Hristovog groba i muslimanska džamija Al Aksa, bude prestonica države Palestine. Odgovor Palestinaca i čitavog arapskog sveta ostao je nepromenjen: Jevreji ne polažu pravo ni na kvadratni metar svoje države. Bacanje Izraela u more trebalo je da se dogodi 1967, kada su Palestinci, Egipat, Sirija i Jordan nestanak jevrejske države proglasili za svoj ratni cilj. Za šest dana, Jevreji su do nogu potukli invazione armije, zauzeli i Golansku visoravan, i Sinaj, stigli do Sueckog kanala, uzeli ceo Jerusalim… Većinu osvojenih teritorija su vratili. Ne i Jerušalaim. U taj grad, koji se u Starom zavetu spominje više od dve hiljade puta, premestili su svoju prestonicu.

Ovo su činjenice. U njima je odgovor i na ključno pitanje: gde je uzrok jevrejsko-palestinskih sukoba i nesreće. I danas, Palestinci i skoro sve arapske države odbijaju da priznaju državu Izrael. Za sve njih nije sporan samo status Jerusalima, nego je sporno samo postojanje Izraela. Zašto nikada ni Savet bezbednosti UN ni Generalna skupština UN nisu usvojili rezoluciju osude tog opasnog strateškog cilja, koji je moguće postići samo po strašnu cenu novog holokausta nad jednim narodom mučenikom?!

Na brdu Har Hazikaron (Brdo sećanja), u Jerušalaimu, Jevreji su podigli Jad Vašem, memorijalni centar posvećen žrtvama nacističkog holokausta nad njima. U tom muzeju su i podsećanja na vekove antisemitizma u hrišćanskom svetu, i rimokatoličkom i pravoslavnom. Podsećanja na pogrome nad Jevrejima u Španiji, Portugalu, Rusiji, na doba inkvizicije kad je svaki Jevrejin mogao biti nekažnjeno ubijen, ako bi bio zatečen da pije crno vino, krv Hristovu. Narod u kome je rođen Isus Hristos hrišćanska Evropa je označavala kao narod koji je ubio Hrista. Hitler je vrh tog bezumlja. Put ka najvećem zločinu nad jednim narodom bio mu je popločan.

Teško je umaći utisku i da u nadmoćno izglasanoj Rezoluciji Generalne skupštine UN, kojom se osporava sadašnji status Jerusalima, a nijednom rečju se ne osporavaju i ne žigošu programi uništenja jevrejske države, ima ponečeg od one moralne hipokrizije kada niko neće ni da vidi ni da osudi nacističke planove o istrebljenju Jevreja, kada se Čembrlen i Daladije klanjaju vođi Rajha, a Staljin sa njim sklapa i savezništvo. Današnji svet trese strah od islamskih kamikaza. Trampovu odluku da SAD presele svoju ambasadu u Jerusalim, većina država je, izgleda, razumela kao dosipanje benzina na vatru islamskog ubilačkog i samoubilačkog fanatizma. Ishod glasanja u Generalnoj skupštini UN neće taj fanatizam ni primiriti ni podmititi. Naprotiv. Svi ekstremizmi dobili su vetar u jedra. Ne samo u Izraelu i Palestini. Produbljeni su i opasni nesporazumi između SAD i EU, SAD i Rusije.

Tako to uvek biva kad se, zbog sumnjivih principa, žrtvuju temeljni principi, i kad se zatvaraju oči pred kapijama sopstvene svesti.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova