Rusi ipak dolaze

Taman kad je američki predsednik praktično sleteo u Prag, na prvoj stanici svoje evropske turneje uoči samita G-8 u nemačkom letovalištu Hajligendanu, iz Moskve je stigao hladan tuš koji je propisno ohladio i Buša i zapadne lidere. Predsednik Vladimir Putin poručio je da je „počela nova trka u naoružanju i hladni rat sa Zapadom“!
Bez obzirna na „užarenu retoriku“ koja se, kako kažu zapadni komentatori, nije čula od vrhunca hladnog rata, ipak bi bilo preterano zaključiti kako eho Putinove izjave odzvanja početkom novog hladnog rata. Pre bi se reklo da je reč o dosad najozbiljnijem upozorenju Zapadu, pre svega Vašingtonu. Jer, kako reče Putin, „povratak dela američkih kapaciteta u Evropu predstavljao bi pretnju Rusiji, što će nas primorati da adekvatno odgovorimo“. Ni ostale konotacije Putinove ocene nisu manje ozbiljne.
Doba jednopolarnog sveta sve više pripada prošlosti. Na jednoj strani, ono što se već duže valja iza kremaljskih brda bilo je svima dobro poznato. Ekonomski ojačana i sa više od 300 milijardi dolara suficita u razmeni sa svetom, Putinova Rusija povratila je mnogo toga od svog velesilskog samopouzdanja. U više navrata Moskva je jasno stavljala do znanja da više ne pristaje na drugorazrednu ulogu u globalnim poslovima. Rusko-američki odnosi pali su na najniži nivo u poslednjih 15 godina i zbog toga što rusko rukovodstvo Amerikancima ne veruje da je protivraketni štit namenjen isključivo odbrani od iranskih raketa i doživljava ga kao remećenje stateške ravnoteže u Evropi.
Iako je, na drugoj strani, Amerika i dalje vojno i ekonomski nesporno najmoćnija sila današnjice, Bušov unilateralizam, masovno ograničavanje građanskih sloboda u samoj Americi, neuspesi u ratovima u Avganistanu i Iraku i izvozu demokratije oduzeli su joj mnogo toga od velesilskog prestiža i oreola svemoći, a njena spoljna postala je manje ubedljiva. Vašington je, istovremeno, postao sve nestrpljiviji i nezadovoljniji zbog ruskog protivljenja uvođenju oštrijih sankcija Iranu i podrške srpskom neprihvatanju nezavisnosti Kosova. Trezveniji analitičari reći će, pak, da su ekonomske spoljnopolitičke argumente koristili i koriste i druge zemlje, pre svega SAD, a da Zapad ne skriva žal za konfuznim vremenima iz Jeljcinove ere.