Skoro svi mediji u Srbiji pompezno su objavili da u gašenju šumskih požara na Staroj planini učestvuje ruski avion „Iljušin“, ali gotovo niko nije objasnio da smo na dolazak ovog vazduhoplova čekali skoro sedam dana, kada su požari bili već praktično ugašeni, i da je Vlada Srbije za njegovo trodnevno angažovanje platila Ruskoj Federaciji pozamašan iznos od preko dvadeset dva miliona dinara.
Ali, dobro, „iljušin“ je barem stigao u Srbiju, za razliku od one obećane ruske pomoći tokom devedesetih godina prošlog veka, kada nam je s visokih političkih i vojnih pozicija iz Moskve poručivano da najsavremeniji protivraketni sistemi, flotile brodova i letilica, te specijalno tajno oružje koje ubija sve druge osim Srba, samo što nije stiglo u Srbiju.
Kao u Joneskovom teatru apsurda, neki još čekaju tog obećanog Godoa. „A njega nema, i nema, i nema“, rekao bi Dobriša Cesarić.
I dok je većina ljudi u Srbiji, obmanuta izveštavanjem mejnstrim medija, ubeđena da je naša zemlja ubedljivo najveću inostranu bespovratnu pomoć dobila iz Rusije, precizni podaci Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije govore nešto sasvim drugo. Najveći pomoć ove vrste Srbija je od 2000. do 2013. godine dobila od institucija Evropske unije – skoro tri milijarde evra, zatim od SAD, u iznosu od 643 miliona evra, a slede ih Nemačka, koja nam je donirala 323, Švedska 191, te Italija 188 miliona donacija u istoj valuti.
Ambasada SAD u Beogradu objavila je mapu sa preko 1.850 tačaka, gde je Amerika pomogla projekte jedinica lokalne samouprave.
Istraživanje Kancelarije za evropske integracije pokazuje da čak 47 posto ljudi u Srbiji, međutim, smatraju da nam je Rusija najviše pomogla u vidu poklona, a istina je da je taj iznos, ne računajući poklone u ikonama i drugim crkvenim relikvijama, ravan nuli. Naime, Rusija nas toliko voli da nam je davala i daje isključivo pozajmice koje moramo da vraćamo uz velike kamate.
Proizilazi, zapravo, da je Srbija veliki donator Rusiji, imajući u vidu nerealno nisku cenu po kojoj je prethodna vlast prodala ruskom „Gaspromu“ Naftnu industriju Srbije.
Ako smo braća, Rusi dokazuju da nam kese nisu sestre!
Percepcija običnog čoveka slična je i kada je reč o stranim investicijama, ali tvrdoglave činjenice pokazuju da je od 2010. do 2017. Rusija u Srbiju investirala oko milijardu i po evra, a Evropska unija preko deset milijardi i za toliko više doprinela otvaranju novih radnih mesta, povećanju društvenog proizvoda, izvoza i zarada zaposlenih.
Često slušamo i o prednostima koje Srbija ima, ili može da ima u izvozu na, kako se ističe ogromno tržište Rusije, ali realnost je da robna razmena naše dve zemlje u 2016. godini činila tek 6,7 odsto ukupne robne razmene Srbije. To je tek nešto više od razmene Srbije sa BiH (pet odsto), koja ima četrdeset puta manje stanovnika od velike Rusije.
Kaže izreka, mnogo puta potvrđena u stvarnosti, da u politici nema večnih ljubavi, već da su večni samo interesi. A Rusija kao velika sila i te kako brine o svojim interesima, što je na primeru Srbije pokazala mnogo puta u prošlosti. U martu 1878. godine Ruska Imperija je u San Stefanu, kraj Istanbula, podržala stvaranje velike Bugarske na nesumnjivo srpskim teritorijama.
Revizija ovog sporazuma dogodila se četiri meseca kasnije kada su srpsku nezavisnost i uključenje u sastav novopriznate države oslobođenih područja južne i istočne Srbije podržale zapadne sile (Nemačka, Austrougarska, Francuska i Velika Britanija) na Berlinskom kongresu. Sovjetska Rusija je početkom 1918. zaključila separatni mir sa Centralnim silama, praktično prešavši na njihovu stranu, i bitno otežavajući snagama Antante (Francuskoj, Velikoj Britaniji i SAD), uključujući i Srbiju, nastavak Velikog rata. SSSR je između dva svetska rata preko svoje ilegalne ekspoziture Komunističke partije, aktivno radio na razbijanju Jugoslavije i kako su komunisti govorili „lomljenju kičme srpstvu i pravoslavlju na Balkanu“.
Zato kralj Ujedinitelj Aleksandar i nije želeo da Kraljevina SHS, kasnije Jugoslavija, ima diplomatske odnose sa državom boljševika. Ti odnosi uspostavljeni su tek 1940. godine. SSSR jeste pomogao oslobađenje Jugoslavije od nacističkog okupatora, ali ubrzo je u našoj zemlji bio uspostavljen autoritarni i totalitarni režim, sličan Staljinovom, koji je za kratko vreme na teritoriji Srbije likvidirao oko sto hiljada nedužnih ljudi.
SSSR je želeo da i od Jugoslavije stvori zemlju ograničenog suvereniteta, svog satelita koji će služiti samo njihovim interesima, što je zbog protivljenja jugoslovenskog komunističkog vrha dovelo do Rezolucije Informbiroa i ozbiljnih planova da Sovjetski Savez vojno interveniše protiv Jugoslavije (kao što je kasnije činio u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj).
I danas Rusija, iznad svega, širom sveta štiti isključivo svoje interese. Što se iz zagrljaja „ruskog medveda“ više izvlače zemlje sa postsovjetskog prostora (Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Kazahstan, Belorusija…), kao i balkanske države Crna Gora i Severna Makedonija, to on više steže Srbiju i Republiku Srpsku. Rusija i ne krije da želi da destabilizuje Balkan i da onemogući da sve zemlje ovog regiona uđu u evroatlantske integracije.
U tome se oslanja na nereformisane delove tajne službe, pojedine medije, haške osuđenike, učesnike ratova devedesetih i komunističke nostalgičare u savezu s pravoslavnim sveštenstvom, koji propovedaju da je ceo Zapad jeretički, da jedino sunce, pravo i izvorno, koje se nije odreklo Hrista, jeste u Rusiji i Srbiji.
I u samoj Rusiji se, međutim, odigrava odlučujuća borba između „golubova“ i „jastrebova“, između onih koji su za saradnju Evrope i Rusije, koji tvrde da Rusija nije Azija, nego da je Rusija Evropa, i koji se zalažu za restartovanje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama i onih koji su za okretanje Rusije istoku, konfrontaciju sa Zapadom, trku u naoružanju, novi „hladni rat“ i izazivanje sukoba širom Evrope i sveta. Produbljivanje problema između Rusije i Zapada moglo bi da dovede do katastrofe, a Srbija bi bila jedna od najvećih žrtava toga sukoba.
Nedavna prošlost je pokazala da su ceo Varšavski pakt i SSSR doživeli kolaps u konfrontaciji sa Zapadom, te da neuporedivo slabija Rusija ima još manje šanse u toj vrsti rivalstva.
Zato je naš strateški interes da budemo članovi Evropske unije i deo evroatlantskih bezbednosnih struktura, a da sa Rusijom imamo najbolje moguće odnose zasnovane na obostranim interesima. Ni više, ni manje.
Autor je narodni poslanik i zamenik predsednika Srpskog pokreta obnove
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
