Pri tome bi Jugorosgas mogao da objasni i zašto je i dalje poluprazno skladište gasa u Banatskom Dvoru i zašto je nesrećnom direktoru Srbijagasa Dušanu Bajatoviću tako galantno ostavio mogućnost da trči u komšijsku Mađarsku i tamo traži određene količine gasa iz njihovih rezervi, koje pokrivaju nacionalnu potrošnju u narednih 70 dana. Pošto i Ukrajina, koja godišnje troši oko 75 milijardi kubika gasa, ima rezerve od 22 milijarde kubika, to jest pokriće potrošnje za više od tri naredna meseca, a slične rezerve imaju i druge evropske zemlje – ispada da Rusija, preteći Evropi, preko spora sa Ukrajinom, u suštini kažnjava najviše Bugarsku i Srbiju, upravo tradicionalno glavne proruske cvrčke na Balkanu.

U odnosu na Jugorosgas čak je više odgovornosti prema srpskoj javnosti pokazao i ministar energetike Petar Škundrić, koji je preko RTS-a umirivao korisnike toplana u Beogradu i Novom Sadu tezom da mazuta ima dovoljno i da će toplane u ova dva grada preći na tečno gorivo, dok je nekoliko stotina hiljada korisnika gasne mreže van ova dva politička centra – lakonski usmerio ka elektroprivredi, koja stabilno radi i obara rekorde potrošnje (dok nešto, ne daj bože, ne pukne od prenaprezanja).

Pri tome, Škundrićje zažalio što budućnost još nije počela, to jest, zažalio je što gasovod Južni tok još nije stigao do Srbije, pa bi ona imala onu energetsku bezbednost zbog koje je navodno i zaključen famozni naftno-gasni aranžman sa Rusijom. Prema tom aranžmanu, u narednih najmanje šest godina (a najverovatnije i „malo morgen“) ta energetska bezbednost sa Rusijom neće biti obezbeđena, a mazuta će biti dovoljno ako ga – za razliku od prethodnih dvadeset godina – toplane u Novom Sadu i Beogradu budu mogle da plate ruskom Gaspromnjeftu, to jest njegovim „nisovskim“ pogonima u Srbiji.

Na ovom gasnom šoku koji doživljava Srbija, sviđalo se to nama ili ne, na probi je i čitava njena strategija „oslonca na Rusiju“ koja je sa toliko retoričkih ukrasa (ali i gafova) obeležila kraj protekle godine. Da samo ovlaš nabrojimo nekoliko najupečatljivijih ilustracija „ruskog kompleksa“ današnje srpske političke elite.

Prvo smo zapazili da je predsednik Boris Tadić, prilikom potpisivanja ugovora o prodaji NIS-a u Moskvi (24. decembra 2008), u intervjuu nekoj ruskoj televiziji objasnio da Srbija nastoji da postane član Evropske unije „što je dobro i za Rusiju“. Tadićeva ocena je, naravno, tačna, ali je kod onih koji pate od straha od poslovične ruske širokogrudosti, ona mogla biti shvaćena i kao izvesno opravdavanje pred ruskom javnošću, što je „evropski put Srbije“ uopšte prisutan u srpskoj retorici, pored svih lepih mogućnosti koje nam otvara strateški sporazum sa Rusijom.

Takav utisak, u stvari, širi se najviše zbog nekontrolisane otvorenosti s kojom se naš ministar inostranih poslova Vuk Jeremićudvara Rusiji i koji se više ne usuđuje da pored Evropske unije, makar i na silu, ne spomene i Rusku Federaciju. Na primer, on je na televiziji izgovorio i rečenicu da „Evropska unija ostaje prioritet naše spoljne politike, ali je Rusija najveći prijatelj Srbije“. Da je hteo da kaže da Srbija hoće u EU zbog interesa Rusije, mogao je to reći elegantnije, a ako je hteo da kaže da nam je Rusija važnija od EU, mogao je to reći skrivenije, a da ćemo u EU uneti ljubav prema Rusiji kao „posebnu vrednost“, to uopšte nije trebalo da kaže. Ali onda bi izvetrio unutrašnjopolitički valer te izjave.

Još jedan politički odlikaš ne snalazi se dobro na ruskom ledu mada dobro govori lepi ruski jezik – a rečje o potpresedniku Ivici Dačiću. Naime, nekadašnji „student generacije“, osetivši da rusko-srpski energetski aranžman ima suviše proverljivih cifara i rokova, „stalno se pravio Toša“ u poslovima oko okončanja tog posla, prepuštajući slavu za njegovo konačno efektuiranje onima koji se te slave više nisu mogli otresti. Ali njegova ljubav za bratsku slovensku velesilu na kraju je, u novogodišnjoj oficijelnoj izjavi Tanjugu, izbila kao vreli gejzir. On je, naime, istakao da je ruski predsednik Dmitrij Medvedev, u ćaskanju posle potpisivanja energetskog aranžmana, rekao predsedniku Tadiću „da ga može pozvati telefonom kad god hoće i da Srbija ima podršku za sve ono što on smatra da treba“. Po Dačiću: „To nema cene“! Posle ovog izliva punog strahopoštovanja neko može doista poverovati u floskulu koja prati sve one koji su u SPS-u stasali pod miloševićevom pesnicom: jednom udvorica, nikad državnik.

Analiza ove epizode, inače, mogla bi imati vesele rukavce, s obzirom na to da za ključne reči ima: „crveni telefon“, neograničenu podršku i nemerljivu cenu. No, spomenuta prigodna, bezvezna indiskrecija, s kojom su vodeći ljude SPS-a, pokušali da objasne aktuelno „pozicioniranje Srbije“, zapravo nas gura ka mnogo ozbiljnijem utisku – da naši vodeći političari počinju da veruju da smo svi ovde doista idioti. Jer, na primer, ako ovih dana nema ruskog gasa u Srbiji, da li to znači da Tadićnije okrenuo telefon predsednika Medvedeva?