Sa šTITOm ili na njemu 1

Ničim izazvana, beči se još jedna godišnjica tobožnje smrti Josipa Broza.

Ceo svet zna da on nije umro. Ako baš jeste, ceo svet zna da on nije bio taj Tito koji je sahranjen u Kući cveća. Ako je i bio, svi znaju da je tamo sahranjen prazan sanduk.

I u Požarevcu je, zna ceo svet, sahranjen sanduk u kojem su umesto leša bile fascikle s nekakvim zapisnicima. Pravi Tito je negde u Rusiji ili Americi. Kao i pravi Sloba. Dušmani iz oba tabora jedva čekaju da ih vrate Srbiji kad dođe zeman.

Kako vreme prolazi, povećava se broj onih koji su čvrsto odlučili da tirjaninu saspu u brk sve što su hteli dok je bio živ. Nije im se dalo, godinama. Kako bi napakostila i Srbima i Hrvatima, ta belosvetska protuva pustila je patku da je rođena u Kumrovcu. Kako bi napakostili Srbima, Hrvati čuvaju navodnu Titovu rodnu kuću, mada bi je najradije pojeli. Kako bi napakostili Hrvatima, Srbi čuvaju lažni Titov grob, mada bi ga najradije pretvorili u štalu.

Možda i bi, no nema se konja. Ima samo mazgova, da izvine pošteni magarci.

Nijedan hrvatski vladar nije dao Hrvatima to što im je dao Broz. Zato se roguše čim ga spaze.

Nijedan srpski vladar Srbima nije dao toliko koliko im je dao taj krvopijac. Zato pobesne čim namirišu njegovo ime, lik i delo.

Ako je verovati istinoljubivim srpskim novinama iz Slobinog doba, daleko bilo, jedino Džingis kan je ostavio više potomaka nego Tito. Ako nije otac, on je kum svakog desetog deteta rođenog od 1945. do 1980. Dovodili su mu skojevke, mlade radnice, glumice, pevaljke, sportistkinje, balerine… O tome su opširno poučavali tadašnji Informeri: Ekspres, Novosti, Osmica, Intervju, Duga, čak i Jež, sve smrad do smrada.

Uzgred, protiv Broza posmrtno najglasnije frktahu oni za koje je uzor demokratije bila jednoumna paljanska paradržava Radovana Karadžića.

Kako bi se jednom za svagda raskrstilo s tim ogavnim vremenom, koje je unazadilo Srbiju i spreda i otpozadi, valjalo bi što pre preduzeti mere za otklanjanje pogubnog Brozovog nasleđa.

Za početak, vratiti ukupno stanje na 4. jun 1941. i proglasiti nevažećim sve što se zbivalo od tog dana: rat, oslobođenje, a pogotovo tzv. obnovu i izgradnju. Ako se već ne može vratiti rat, može da se vrati mir i mirnodopska nedela režima koji je, kradom, mrzelo i mlado i staro. Mogu da se sruše svi preostali spomenici komuno-partizanima i da se preimenuje sve što podseća na njih i na sramotnu borbu protiv fašizma, nacizma i ostalih zala.

Mogu da se ponište sva ratna i mirnodopska odlikovanja dodeljena od 1945. do 1980. (O istom trošku mogu i današnja, ali to je posao za buduće naraštaje.) Mogu da se vrate stanovi dobijeni od njegovog režima.

Mogu da se proglase nevažećima sve brozovske diplome, od pučkoškolskih do univerzitetskih. Svako napredno dete zna koliko vredi komunistički doktorat nekog Krestića, Čavoškog ili Koštunice. Štaviše, mogu da se zatvore sva obdaništa, osnovne i srednje škole i fakulteti iz Brozovog vremena. Ko hoće se da obrazuje i vaspitava – plati pa se klati privatno. Ima toga ko pleve.

Mogu da se spale sve knjige pečatane od 1945. do 1980. i da se izbrišu iz povesti svi pisci koji su objavljivali u to vreme, od Desanke do Dobrice i Matije. Mogu se svim živim i mrtvim piscima oduzeti sve komunističke nagrade, od avnojevskih do sedmojulskih i opštinskih, s tim da se prethodno javno pokaju.

Mogu da se sruše sve fabrike, hidrocentrale, bolnice, odmarališta, studentski domovi, putevi, pruge, mostovi i ostale komunističke gadosti smišljene radi podilaženja narodu i kvarenja mladeži. Svaki stoti objekat mogao bi da se ostavi kao dokaz na koje je načine ovaj dokazani srbomrzac kinjio narod.

Mogu da se iz srpskog jezika izbace sve reči koje sadrže ime diktatora: kTITOr, česTITOst, šTITOnoša…

Vreme da se zapisnički konstatuje kako je Akademija pod Brozovom čizmom i štapom bila brozoidna i brozomorna i kao takva nije ni mogla da se naziva akademijom, niti su njeni članovi mogli da budu akademici, niti su mogli da ustoličuju nove akademike, koji danas nastavljaju njihovu slugeranjsku rabotu.

Krajnje je vreme da se ispred Skupštine umesto onih konja podignu spomenici Lenjinu i Staljinu. U srcu srpske prestonice čekaju ih sveti Nikolaj Drugi i Gejdar Alijev.

Kucnuo je čas da sve nule počnu od nule, kako bi tamo uskoro završila cela Srbija.

Autor je novinar, nekadašnji glavni urednik lista Danas

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.