Sanjao sam strašan san

Milinko Bujišić Da li san može nešto da predskaže ili kaže, ne znam, ali da može da namuči – to sam dobro osetio i odbolovao. A sanjao sam – verovali ili ne – da su mi oteli najvažniji deo teritorije. (Dok mi ga nisu uzeli, nisam ni znao da je bilo moje).
Najgore je to što sam ceo san zapamtio. Neki stručnjaci kažu su opasni snovi koji se upamte i da postoji realna opasnost da se nešto slično u dogledno vreme i dogodi. Stari ljudi su govorili da nijedan san nije strašan i opasan ako se ne zapamti, a najbolje je kad ništa ne sanjaš, pa neka bude što biti mora.
Sanjao sam da su iste one sile koje su nam otimale kule, gradove i konje vrance, otele i našu postojbinu, rodno mesto naših pradedova naših korena i naše duše.
I tako, u snu, stojim ja na našoj najvišoj planini i gledam kako tuđe stado moju pašu pase, tuđe ruke moje žito žanju, tuđe noge moju zemlju gaze. Pitam ja, u snu, gde je naša slavna vojska, naš ponos, da sve to rastera i protera, da oslobodi ono dokle je naše, a onda mi neko od odgovornih reče da naša vojska nije zadužena za rat i za kojekakvu i koječiju imovinu i nekakve izmišljene granice, već je zadužena da čuva mir, ustavni poredak i legalno izabrano rukovodstvo i da mogu da nastavim mirno da spavam kao što sam i uvek spavao dok su bili budni naši čuvari neba i zemlje.
Zovem iz sveg glasa policiju da im kažem šta nam otimaju i da pritekne u pomoć. I oni mi kažu da nastavim mirno da spavam i da ne sanjam svakojake gluposti. Pa, čak i da i da je to java a ne ružan san, policija ima adekvatan plan po kojem će reagovati na svaki eventualni izazov.
Ni tu se ne rasanih već nastavih da sanjam. Molim za pomoć predsednike velikih sila, ali oni nisu imali strpljenja da me do kraja saslušaju. Ipak, obećali su da će uskoro videti o čemu se tu tačno radi i da će to na najbolji način preseći tako da svi budemo zadovoljni. Utešiše me rekavši da je to tako svuda, da to što je juče bilo moje, danas je njihovo, a sutra ko zna čije.
Zvao sam i Ujedinjene nacije i Savet bezbednosti, ali ni oni nisu mogli da razumeju šta ja zapravo hoću i ko kome šta otima, da li ja njima ili oni meni, ali da će, kad dođe vreme, doneti pravednu odluku po međunarodnim pravilima i zakonima.
Molim ljude koji su zaposeli moju dedovinu da pokušamo da se dogovorimo kao ljudi. Kad su čuli moj glas i jezik kojim govorim, demonstrativno baciše slušalicu i dobro mi pripretiše.
Obratio sam se liderima vodećih stranaka i oni me, moram priznati, malo umiriše. Mnogi od njih mi rekoše da sad treba biti pametan i iz ove opšte štete izvući korist za sebe i za svoju stranku. To treba uraditi tako što ćemo sve druge stranke optužiti da su krive što je do otimanja došlo i da će oni, kad budu sami na vlasti, sve to vratiti u pređašnje stanje svojom mudrim politikom u kojoj su sva sredstva borbe dozvoljena, od pregovora do rata.
A u državi opšte rasulo. Vlast se uskomešala, pljušte ostavke iz moralnih razloga, poslanici optužuju jedni druge, najavljuju se novi izbori, izmene Ustava, odnosno usklađivanje Ustava sa teritorijom, kako ne bi bio nadležan i za teriotorije izvan naše granice.
Na tržištu opšti haos. Negde cene nekretnina padaju, negde enormno skaču, narod kupuje sve što vidi a trgovci dižu cene i kriju robu za eventualna teža vremena.
Narod kuka kao da je kraj svega i kraj sveta. Ceo svet mu kriv za to što se dogodilo. Svako svakoga optužuje. Izdajnici patriote, a patrioti izdajnike. Sve se izmešalo u tom metežu pa se više ne zna ko je ko, ko je patriota a ko izdajnik, a ko i jedno i drugo.
Oni koji su uvek bili za rat i to delom dokazali, sad su za mir, a oni koji su bili za mir, sad bi ratovali. Svi su uvereni da je i rat je bolji od gubitka vlasti. Jer, šta će im tuđi životi ako oni ne vladaju njima, sanjam da govore.
Razni ljudi iz raznih delova sveta dolaze da nas uteše kako to nije ništa, kako smo mogli izgubiti i više s obzirom na to da ne umemo da čuvamo ono što imamo. Uveravaju nas da će nam taj gubitak na neki način biti nadoknađen ako budemo umeli da to junački podnesemo.