Sivo roblje 1Milena Marić

Bele su, naravno, sve legalne privredne aktivnosti građana, sive su one koje bi mogle da budu legalne, a crne one koje to nikako ne bi mogle (trgovina oružjem, drogom, ljudima). U tom smislu, kolokvijalni izraz „rad na crno“, zapravo je deo sive ekonomije, jer plaćeni rad postoji kao legalna aktivnost. Pod radom na crno podrazumeva se rad bez ugovora; Angažovanje radnika za inače legalne poslove, isplata nadoknade za taj rad „na ruke“ i nedostatak dokaza da je tuđi rad uopšte angažovan.

Ovaj štetni „dogovor“ između poslodavca i radnika, osim što podrazumeva to da se zaposlenima ne uplaćuju doprinosi, u praksi znači i to da radnici ne mogu da se žale kad „dobiju otkaz“ ili kad im poslodavac ne isplati nadoknade. Veći deo sive ekonomije čini upravo ilegalni rad, a višedecenijska istraživanja ukazuju na to da je jedan od glavnih uzroka ilegalnog rada – visoko poresko opterećenje rada.

Nužda zakon (ne) menja

Pod sivom ekonomijom, u istraživanjima, smatra se svaki neoporezovani prihod, a koji bi mogao da bude oporezovan. U ovo spada i rentiranje, trgovina raznom robom i pružanje svih vrsta zakonski prepoznatih usluga. Svi koji rentiraju stanove, poslovne prostore; Prodaju bilo šta, bilo gde (na ulici ili na internetu); Pružaju bilo kakve usluge – transporta, kozmetičke usluge ili usluge održavanja prostora; Svi prihoduju i posluju na tržištu koje je zakonski regulisano i obavljaju delatnosti koje su oporezive.

Promenjena metodologija, kakvo iznenađenje, pokazuje nam smanjenje obuhvata sive ekonomije u Srbiji. Istraživači ovog fenomena saglasni su u tome da se radi o jednom od teže istraživih fenomena. Razumljivo, zvanični podaci se svode na procene, a ukoliko samostalno sprovodite istraživanje, pored svog neophodnog truda posvećenog metodologiji i uzorkovanju, morate da računate sa strahom ispitanika koji će uticati na njihove odgovore. Ono što je ipak nesumnjivo je to da je u Srbiji je zastupljenost sive ekonomije visoka i procene njenog obuhvata kreću se i do 30 odsto svih ekonomskih aktivnosti. Višestruko veća od proseka EU. Višestruko veća od zabrinjavajuće visokih stopa sive ekonomije u zemljama koje se upravo po tome smatraju „problematičnim“, Holandije i Italije, koje se kreću od 5-7 odsto. Stopa „neformalne“ ili sive ekonomije u Srbiji je tolika da je nesumnjiv zaključak – radi se o  privrednom parasistemu. Ovo u praksi znači da postoje „nepisana“ pravila igre i građani Srbije ih masovno poštuju. Nepoznata je reforma koja može da reši ovaj problem. Naprotiv, obuhvat sive ekonomije u Srbiji pokazatelj je toga da je neophodno reformisati celokupni privredni sistem. Umesto toga, najčešće svedočimo povećanju ovlašćenja i obima represivnog aparata (poreske inspekcije i komunalne policije). Ovi ljudi se na terenu susreću sa nerešivim problemima koje su primorani da ignorišu.

Siromaštvo u Srbiji je toliko i takvo da se mnogi učesnici „sive ekonomije“ zapravo dovijaju kako da prežive. Poreska evazija nije posledica nezamislivog bogaćenja ovih ljudi, već je deo njihove strategije preživljanja i „sistem“ je primoran da to toleriše.

Iako se radi o privrednom fenomenu, on prevazilazi ekonomiju kao nauku i u temelju je sociološko pitanje. Kako se do ovog stanja došlo i zbog čega je to tako?

Crna prošlost sive ekonomije

Oni koji se bave proučavanjem sive ekonomije u Srbiji saglasni su u tome da su ove prakse omasovljene tokom Miloševićeve decenije. U okolnostima ratnih izdataka, hiperinflacije, međunarodnih sankcija i izolacije zemlje, režim je bio prisiljen da toleriše „snalaženje“ stanovništva u sivoj zoni. Visoko profitabilne delatnosti – šverc nafte, deviza i cigareta u većem obimu, bio je, razume se, rezervisan za odabrane i podobne. Ipak, u to vreme, to nije sprečavalo „običnog“ čoveka da tu i tamo „radi“ upravo za te odabrane i podobne, tako što će učestvovati u ilegalnoj distribuciji tih dobara. Tokom tog perioda u propalim gigantskim fabrikama nekadašnje Jugoslavije, na desetine hiljada zaposlenih jednostavno nije primalo plate, ili su one bile bezvredne. Za takve okolnosti troškovi života nemaju razumevanja.

Možda možete da kasnite sa plaćanjem računa, možete da se odreknete mnogih stvari, ali ne i hrane. Jednostavno, život košta, prihodovali vi ili ne. Kako je i privrednu strukturu prethodnog perioda – SFRJ Jugoslavije, karakterisao veliki broj tzv. polutana, izlaz iz novonastalih okolnosti mnogi su našli vraćanjem na zemlju i u poljoprivredu. To je sprečilo masovnu glad i omogućilo kakvo-takvo preživljavanje te dekade. Uz sitne poslove „na crno“, prodaju i preprodaju viškova te „domaće“ proizvodnje, amortizovane su katastrofalne privredne posledice Miloševićevog režima. Dakle, siva ekonomija u Srbiji je uz porodične mreže solidarnosti postala „mejnstrim“ strategija preživljavanja i to je ostala do danas.

Uspostavljen je hibridni privredni sistem u kome siromaštvo predstavlja pravo na snalaženje i podrazumeva institucionalno slepilo. U suprotnom, ukoliko bi se snaga zakona obrušila na pleća desetine hiljada ljudi koji privređuju u sivoj zoni – to bi značilo momentalne društvene nemire. Od raspada SFRJ pa do danas, vlasti u Srbiji su ovoga savršeno svesne, a hibridni režim omogućava mirnu kohabitaciju ova dva sistema, zvaničnog i parasistema.

Građani kriminalci

Prepušteni sami sebi, živeći u sistemu koji postaje rezervat za odabrane, građani Srbije su prisiljeni na snalaženje. Budući da ovo snalaženje nije prepoznato kao preduzimljivost i budući da ne postoji ni političke volje ni interesa za deregulacijom, radi se o svojevrsnoj kriminalizaciji preduzetništva.

Uz kontinuirano povećanje minimalne nadnice i poreze na rad koji iznose i 60 odsto, samozaposlenima u „sivoj zoni“ legalizacija delatnosti je nedostižan san. Legalizacija bi predstavljala odricanje značajnog dela prihoda i obesmišljavanje delatnosti. Programi „samozapošljavanja“ koje već duže od deceniju sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje ne daju očekivane rezultate. Bespovratni iznos koji se nudi novim preduzetnicima, u zamenu za status samozaposlenog, toliki je da pokriva tek obaveze prema državi u prvoj godini poslovanja. Dakle, državna sredstva se kroz samozaposlenje ponovo vraćaju u državnu kasu, a samozaposleni se kasnije pojavljuju u statistikama kao grupa u riziku od siromaštva. Ukoliko izuzmemo uspešno podeljen novac, dakle uprkos sumnjivim rezultatima sa ovom praksom se iz godine u godinu nastavlja.

Većina novih preduzetnika, registrovanih uz „pomoć“ sredstava NSZ ili bez nje, oporezuju se paušalno. Neizvesnost ove poreske forme leži delom u sporosti administacije – kašnjenju poreskih rešenja (poslednje kašnjenje je bilo dvogodišnje, pa su tako rešenja iz 2014. stizala 2016.), ali i u teško uhvativoj formuli obračuna poreza. Mnogi novi preduzetnici tako po uzimanju rešenja iz APR-a tek otprilike znaju iznos poreza koji će ubuduće plaćati. Ono što ne znaju je da taj iznos jednostavnom odlukom može da bude uvećan preko noći – od nedavno za ne više od 10 odsto i to za prethodni period. Sve ovo nove preduzetnike, čak i one koji redovno izmiruju svoje obaveze prema preporuci iz lokalne porske uprave, dovodi u situaciju da u prvoj godini poslovanja imaju dug za prethodni period – iako su sve redovno plaćali.

Preduzetnici su tako u Srbiji najčešće dužni državi. Ovi dugovi se povremeno reprogramiraju, što hiljadama preduzetnika omogućava otplatu duga na rate, najčešće uz otpis dela kamate, a one koji su uspevali da svoje obaveze izmire u celosti i pravovremeno ostavlja sa gorkim ukusom u ustima. Do perioda reprogramiranja duga, preduzetnici koji imaju dug za poreze i doprinose najčešće najpre ostanu bez zdravstvenog osiguranja. U tim situacijama su primorani da zdravstvene usluge plaćaju privatno, ili da plate participacije, koje im se nakon izmirenog duga za prethodni period nikada ne vrate.

Dodatni problem pravi i kreativno izbegavanje poreskog opterećenja rada. Srpski poslodavci su vremenom otkrili da im se više isplati da sa svojim zaposlenima sklope ugovore o saradnji, nego da ih legalno zaposle. Ovakav radni odnos, prepoznat kao lažna samozaposlenost, poslodavce oslobađa plaćanja poreza i doprinosa na rad i u celosti ih prebacuje na zaposlenog, odnosno vlasnika firme. Podaci o broju registrovanih preduzeća u Srbiji su u stalno-rastućem trendu i Srbija se prema broju novoregistrovanih preduzeća nalazi u evropskom vrhu. Ipak, ove informacije treba razumevati u kontekstu lažne samozaposlenosti, pre nego u iznenadnoj masovnoj privrednoj inicijativi građana.

Praksa poreske evazije svakako spada u privredni kriminal. Iako pažnju javnosti privlače dužnici sa nezamislivim dugom, zbirno najveći dug čine mala i srednja preduzeća. Istraga ovih slučajeva bi nam pokazala pravilnost svojevrsnog prisiljavanja u dug usled privredne neizvesnosti i kriminalizacije poslovanja.

Sistemske inovacije

Privredna komora Srbije (PKS), brojne asocijacije malih i srednjih preduzetnika i druge nacionalne privredne komore, godinama zahtevaju umanjenja poreskog opterećenja rada. Označen kao jedan od generatora rada na crno, uz istovremeni međunarodni pritisak za redukcijom zastupljenosti i ilegalnog rada i sive ekonomije, primorao je aktuelni režim na inovativni pristup rešavanju problema.

Najpre je prethodne godine najavljeno umanjenje poreskog opterećenja rada. Radosno iščekivanje ovih umanjenja, smenila je ogorčenost. Pompezno najavljivano umanjenje predstavljalo je ukidanje doprinosa za slučaj nezaposlenosti od 0.7 odsto, što se u javnim nastupima nadležnih zaokružilo na ceo jedan procentni poen. U apsolutnim iznosima govori se o „uštedi“ od par stotina dinara mesečno po zaposlenom.

Osim ovoga, premijerka, od čijeg se imenovanja mnogo očekivalo u ovom smeru, otpočela je rad na reformisanju poreskog opterećenja rada preduzetnika u pravcu kreiranja stimulativnog poslovnog ambijenta. Ovo je rezultiralo donošenjem izmena Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Pre svih drugih preduzetničkih grupa, na ove izmene je burno reagovala IT zajednica, smatrajući da je cilj izmena upravo veće oporezivanje sektora i njegova regulacija. IT sektor na stranu, ove izmene tek naizgled donose pomirenje dva višedecenijska zahteva – i umanjenje poreskog opterećenja rada i legalizaciju poslovanja. Umanjenja su značajna i dostižu i do oslobađanja plaćanja poreza i doprinosa i do 70 odsto za novoregistrovane preduzetnike i njihove novozaposlene.

Naravno, poput kreativne energije uložene u izbegavanje poreza, nije iznenađujuće da su kreativne snage uložene i u rešavanje problema. Ispravni zaključak o novim izmenama Zakona je da se radi o svojevrsnoj legalizaciji rada na crno. Tačno je da (novi) poslodavci za (nove) zaposlene, u prve tri godine poslovanja, neće imati obavezu plaćanja visokih poreza na rad. Tačno je da će ti radnici i poslodavci legalizovati svoje poslovanje uz znatno manje troškove nego ranije. Ipak, tačno je i to da ova rasterećenja podrazumevaju i rasterećenja fondova. Ne morate da plaćate doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje, a možete da budete legalno zaposleni. Budući da ne plaćate doprinose, nemate pripadajuća prava. Lečite se i osiguravajte privatno, uprkos tome što nećete primati bruto iznos zarade. Sistem je i zvanično rezervisan za državu.

Autorka je menadžerka za komunikacije Centra za antiautoritarne studije – CAAS

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.