Skupštinski buvljak

Poslanici Srpske radikalne stranke prekjuče su preneli „borbu za srpstvo“ sa skupštinske govornice u skupštinske holove gde su, neki svedoci kažu prodavali za 600 dinara, a neki kažu i delili, štampanu stvar njihovog lidera Vojislava Šešelja. Ta publikacija odnosi se na Šešeljevo viđenje „afere Hrtkovci“, a u naslovu se u uvredljivom kontekstu spominje direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić. Ovim „marketinškim“ potezom srpski parlament se dodatno srozao. Tačnije, iz faze „Velikog brata“ prešao je u fazu buvljaka. Prodaja stranačkih rekvizita u Skupštini nije ništa manje neumesna nego kada bi, nekim slučajem, RTS prodavala vreme skupštinskih prenosa za marketinške svrhe. Ili, još gore, da se prenos haškog suđenja Vojislavu Šešelju „seče“ reklamnim blokovima. Ako Skupština pada u rejtingu gledanosti, to sigurno nije slučaj sa Šešeljevim suđenjem, tako da one sekunde ne bi bile neinteresantne za oglašivače. Ali, ako je neprimereno da prenose haških suđenja prekidaju reklame za deterdžente, bar isti nivo poštovanja zahteva Narodna skupština.
U dosadašnjim sazivima Skupština je imala poslanike čiji je naučni rad sigurno relevantniji od Šešeljevog, ali niko od njih nije krčmio knjige na ovaj način u skupštinskom holu. Ako sad mogu radikali, onda bi sutra i neki lekar – poslanik mogao da prodaje, na primer, neki priručnik za preventivu dijabetesa i šta sve još ne. Radikali verovatno misle da je Šešelj najveći živi srpski intelektualac. Bar veći nego što je nekima ranije bio Edvard Kardelj. Ovde se pre čini, bar prema naslovu ponuđene štampane stvari, da se radi više o prostačkoj stranačkoj publikaciji (propagandi), nikako o stručnoj ili političkoj literaturi. (Naslov štampane stvari – „Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“ – navodimo u celosti samo da bismo podsetili da je autor takvog sočinjenija nekad bio univerzitetski profesor.)
Ako Skupština mora da trpi verbalni primitivizam, onda bar ne mora da se pretvara i u stranački „fri – šop“. Sa fiskalnim računom ili bez njega. Ako bi se na prostakluk i jezik mržnje u Srbiji plaćao porez, socijalni fondovi bi sigurno bili veći. Radikali u Skupštini dopunjuju multimedijalnost svog lidera. U nju ulazi i skribomanija koja banalizuje čak i neke konkurentne predstavnike „žanra“.