Sloboda počinje izgovaranjem: „Ne!“

Ušao sam u realnu uniju čvrstog, federalnog karaktera, uz svakodnevni prioritet popunjavanja saveznog budžeta, dominaciju zajedničkih organa i stalnu pretnju da federacija vremenom postane unitarna zajednica, ali samo uz obostrani pristanak, jer svaka pomena ugovorne zajednice počiva na očuvanju prava na samoopredeljenje do otcepljenja.

Ako se sudbonosnim „da“ sloboda gubi, njen povratak započinje izgovaranjem reči „NE!“. Ne, ne pristajemo da živimo dijagnozu jednog neobuzdanog samodržnika čiji snovi postaju naš košmar. Ne, ne dozvoljavamo da nekontrolisani individualni narcizam proizvodi neskriveni kolektivni nacizam. Ne, ne smemo ostati nemi pored svakodnevnih zločina nad istinom i zdravim razumom.

U vreme kada nam je neophodan imunitet krda, mi negujemo mentalitet krda.

Psihologija mase je najstarija oblast psihologije, ona individualna izdvojila se kasnije. Ontogeneza instinkta gomile je kompleksna, on postoji kao urođeni refleks i kod drugih životinjskih familija stadne vrste. Okidač ovog mehanizma samoočuvanja jeste strah, farmaceutski doziran i precizno usmeren. Nepoznata opasnost proizvodi instinktivno potčinjavanje autoritetu i on se može prepoznati kod pojedinca različitog stepena inteligencije, načina odgoja ili socijalnog statusa. Ovaj psihički fenomen proizveden u formi mase ostaje u aktivnom stanju tokom cikličnih nadražaja koje uzrokuju blaže forme opšte panike, anksioznosti i fascinacije.

Parole straha su odavno otkrivene, isprobane i atestirane i sve počinju zlokobnom frazom u potencijalu – ako Vučić ode. Ako Vučić ode, Kosovo će biti izgubljeno; privreda će kolabirati; tajkuni će preuzeti državu; penzije će nestati; zaratićemo sa Albancima, Hrvatima, Muslimanima…

Intelektualni nivo mase je značajno niži nego kod izolovanog pojedinca, ali je njegova volja preslaba da bi se osmelio za akciju. Zato postoji šizofreni, ambivalentni osećaj da svako od nas pripada narodu koji u ogromnoj većini podržava aktuelni režim i da niko od nas ništa ne može da čini jer je nemoćan u sukobu sa preovlađujućom većinom ili sa državnim aparatom koji je postao oružje u rukama osvetoljubivog despota.

Kako da ova kolumna postane plava pilula i da milione nesrećnika izbavi iz eksperimentalne kapsule u koju su namamljeni, zarobljeni i frekventno priključeni na psihotropnu, opijatnu i halucinogenu propagandu? Kako da čovek postane osoba, a ne baterija koja služi za održavanje totalitarnog matriksa koji nam se predstavlja kao život bez alternative?

Preduslov za pobunu jeste saznanje da su oni kojima su sloboda i pristojnost na srcu ućutkana većina. Površni pogled na brojeve potvrđuje tezu da je naprednjačka manjina samo bolje organizovana, bezobrazno glasnija i beskrupulozno vlastoljubiva. Vreme je da pristojnost ne znači pasivnost, da prestane kultura ćutanja i trpljenja, vreme je da pametniji ne popusti, jer popuštanje pred zlom nikada nije pametnija opcija.

Svesno odbacivanje mentalnih okova biće kolektivna katarza koja će poništiti nametnuti osećaj bespomoćnosti i stvoriti energiju koja će biti Božji prst na zemlji. Masa podstaknuta slobodarskim entuzijazmom sposobna je za veličanstvene podvige.

Ono što insurekte razlikuje od rulje jeste postojanje ideje vodilje i elite koja tim idejama daje politički okvir. Ideja o novoj Srbiji mora biti jasna, ubedljiva, održiva, ostvariva i nadohvat ruke prosečnom biraču. Moramo insistirati na proširenju individualnih sloboda i na kolektivnoj solidarnosti, uz načelnu obavezu da se liberalni ciljevi ne mogu i ne smeju ostvarivati autoritarnim sredstvima.

Na vreme upozoravam da levica postaje neotporna na radikalni populizam i zarobljenik kulture ukidanja, što je približava recidivu totalitarizma iz prošlog veka. Vreme je da romantizam 19. i kanibalizam 20. veka ostavimo iza sebe. Naša politika mora biti inkluzivna, kohezivna i principijelna. Samo tako je moguće demontirati stabilokratiju i pobediti vojsku primitivizma, osrednjosti i pohlepe.

Vučić je vododelnica u formiranju novog opozicionog fronta. Nisu dobrodošli lideri koji bezuslovnom otklonu prema saradnji sa njim dodaju sigurnosnu kvaku „osim ako“. U prvim redovima moraju biti ljudi bez ali, odnosno ljudi sa ili-ili.

Neophodno je razrešiti dilemu da li stari kadrovi mogu da promovišu nove ideje. Jasno je da novi ljudi nisu nužno bolji i da nekada neiskustvo može biti fatalno. S druge strane, razumljiva je srdžba poštenog čoveka na one koji su svojom nesposobnošću utabali put u provaliju. Redosled je logičan – nove ideje i novi ljudi sa dovoljnom širinom da ne odbacuju iskustvo starijih i dovoljnom dubinom da shvate dijalektiku političkih procesa koja zahteva sveobuhvatnost, upornost i ličnu žrtvu.

Sve počinje tako teško, a tako jednostavno. Kada dođu po vaš siguran glas, kada dođu da nude predizborni paket, kada dođu da prete, kada dođu da plaše, put do slobode počinje jednom rečju – NE!

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke