Slučaj Džordža Flojda i gospođe Dobrile 1Foto: Privatna arhiva

Međutim, u tom procesu, ja sam nesvesno sebe ograđivao od pomisli da je Amerika zapravo moja nova kuća.

U Srbiji sam godinama – ili bar od momenta kada smo dobili kablovsku, a i uveli internet nekoliko godina kasnije – redovno pratio vesti o stanju u toj mitskoj tvorevini zvanoj SAD. Poznajući i shvatajući situaciju, donekle, ali zapravo – nimalo.

Bilo mi je potrebno dve godine života ovde, da počnem da razumevam stvari. Nažalost, tragedija je morala da se dogodi da bi se taj proces počeo odvijati.

Čovek po imenu Džordž Flojd je dao svoj život za buđenje i obrazovanje mnogih od nas. Mnogi su svoj život dali pre njega, i to nam nije poslužilo kao lekcija.

Mnogi su umrli čak i posle njega, a mi i dalje nismo postavili pitanje zašto je potrebno toliko ljudske krvi da bi se uopšte zapitali šta nije u redu? Ja, imigrant u Sjedinjenim Državama, mislim da sam počeo da shvatam šta se zapravo događa.

Šta sam mogao da očekujem od Čikaga kada sam dolazio ovamo da živim, nisam bio siguran u tom trenutku.

Grad sa najvećom srpskom dijasporom bilo gde u svetu, ultimativni je kliše i primarna destinacija za ogroman broj ljudi koji iz Srbije kreću na put ka SAD.

Sem toga, Čikago je za većinu nas kod kuće bio grad Majkla Džordana, braće Bluz i Al Kaponea, ništa drugo.

Inicijalno, nisam razmišljao ni o razmišljanju o životu ovde. Činilo se to kao daleka budućnost.

Jedino što sam znao u momentu ukrcavanja u avion je da će mene i moju suprugu po sletanju na aerodrom O’Hare dočekati jedna srpska gospođa koja je bila dovoljno dobra da nas ugosti dok se ne snađemo. Ne, ne govorim o gospođi Dobrili.

Tako je i bilo, po sletanju na međunarodni terminal jednog od najvećih aerodroma na svetu, ona je bila tu, na parkingu, čekajući nas.

Žbun natapirane izblajhane kose sakriven iza monstruozno velikog buketa cveća. Već u narednom momentu bili smo u njenoj Koroli, koja „Ne plovi tako lepo kao Linkoln, prava, američka kola.“ Nisam mnogo obraćao pažnje na tu opasku, jer bili su to prvi minuti našeg novog života.

Ipak, vrlo brzo je udario grom iz vedra neba. Gotovo sa tonom nostalgije u svom glasu, gospođa je izustila: „Stvari ovde nisu više tako dobre kao nekad.

Ove crnčuge su nam pokrale sve poslove.“ A zatim je još jedna bomba eksplodirala u kolima, ovaj put razdirući ne samo ljudsko dostojanstvo, nego i izopačenost svoje unutrašnje logike: „ONI odbijaju da rade, ti LJUDI. ONI su pokrali sve poslove, a odbijaju da rade.“

Pokušao sam da objasnim to sebi. Mi, Srbi, nismo takvi. Ja nisam odgajan da mrzim. Većina onih oko mene nisu bili takvi.

Šta je ovde bilo drugačije? Pa, drugačije je to da mi nismo više bili kod kuće. Naša gazdarica, moj kasniji gazda u jednom balkanskom restoranu, izraziti rasista, ili pak supruga srpskog fudbalera koji je skoro otpušten iz svoje ekipe u SAD zbog njenih rasističkih ispada na društvenim mrežama, svi su oni imigranti.

Usamljeni, otuđeni, i ugroženi – u stranoj zemlji. A kada se osećate usamljeno, otuđeno i ugroženo, želite da to prestane što pre.

Tako, možda projektujete svoju anksioznost na druge. Možda uposlite svoj osećaj „drugosti“ prema nekome drugom, možda onome ko nije iste boje kože kao vi, ili nije iste religije. Možda počnete da mrzite da se ne bi osećali omraženo, i da se postarate da pripadate. Bar je uzora u toj mržnji mnogo ovde.

Rekavši sve to, da li možemo da razumemo osećanja svih tih ljudi? Ne, nikako. Mržnja nema i ne može imati nikakvo opravdanje.

Mržnja je manjak razumevanja i manjak obrazovanja. Iskreno verujem da čak i oni koji mrze smišljeno i ciljano, rade to jer ne znaju za bolje. Mržnja je, na kraju, produkt našeg manjka želje da je zaustavimo.

Motiv da napišem ovaj je prilog od 13. juna 2020. godine, koji se može pročitati na portalu Nova.rs, u rubrici „Svet“.

Naime, u tekstu naslovljenom „Dobrila iz Čikaga: U SAD se ljudi bore za mir, a prave haos“, iz ugla jedne sagovornice iz Čikaga, govori se o skorim dešavanjima u Sjedinjenim Američkim Državama i protestima za ljudska prava, konkretno u gradu u kojem živi sagovornica.

Ono što me je nagnalo da napišem ovaj odgovor je da ja iz istog tog grada imam potpuno suprotnu vizuru od gospođe Dobrile. I ne samo to, nego smatram da stavovi pomenute sagovornice predstavljaju opasnu povredu činjeničnog stanja, duboko nerazumevanje procesa koji se dešavaju, po najgore, i blatantan izraz rasizma.

Kada gospođa Dobrila kaže da se trenutno dešavaju procesi koje ni obrazovani ne razumeju i koji se menjaju iz sata i sat, ona jako greši.

Trenutna dešavanja su produkt viševekovnih procesa, sistematskog ugnjetavanja i unižavanja čitave jedne rase koja je naterana da se i sama oseća inferiornom.

Gotovo svaki stav koji gospođa Dobrila iznosi predstavlja vid duboko usađenih predrasuda koje su istorijski bile osnov za omalovažavanje Afroamerikanaca.

U pomenutom tekstu, gospođa Dobrila iznosi i sledeće problematične tvrdnje: „A opet, dok su protestanti, većinom belci, u parkovima i u mirnim šetnjama, ubijeno je 18 Afroamerikanaca od njihovih sunarodnika, u jednom danu, prošlog vikenda.“

Konstataciju da rasizam u Americi postoji već 400 godina, nastavlja sa: „Ipak, sada je situacija drugačija. Sada beli ljudi rade za crne, koji u većini žive u svom getu, od socijalne pomoći, markica za hranu i rađanja dece za koju dobijaju pomoć, sve do njihovog punoletstva“. Zaključuje sa: „Ovi protesti su protesti besposlenih ljudi koji idu u duge šetnje, na kojima je obezbeđena hrana i piće.“

Na tvrdnje gospođe Dobrile da je afroamerička populacija u Americi sklona življenju od socijalne pomoći i izdržavanju od strane države treba suprotstaviti podatke o tome koliko je zastupljenija stopa siromaštva među pomenutom rasom, ali iz razloga što im određeni poslovi i obrazovanje nisu dostupni.

Upravo iz osećaja superiornosti i ugroženosti belaca. Njenoj tvrdnji da se Afroamerikanci ubijaju međusobno treba suprotstaviti tvrdnju da je šansa će crnac biti ubijen od strane policije dvostruko veća nego za belce, iako je disproporcija u broju populacije višestruko na strani belaca.

Da godišnje više belaca nego crnaca usmrti policajca. Da su procene da je između 30 i 40% crnačke populacije koja je osuđena na zatvorske kazne, osuđen nevino. Da dok će samo jedan od 17 belih muškaraca u Americi ikada završiti u zatvoru, za crne muškarce je taj odnos jedan od 3.

Da ne spominjemo problematičnost reči „geto“ koju gospođa upotrebljava, a da pri tom sasvim sigurno ne zna ništa o hororu prinudne de fakto segregacije crne rase u gradu u kojem živi.

Gospođa Dobrila sigurno ima pristup Netflix-u, preporučio bih joj da pogleda bilo koji od dokumentaraca koji se dotiču ove teme. To je najmanje što može da učini. Najbolje bi bilo da pročita bilo šta od Džejmsa Boldvina, Anđele Dejvis, Martina Lutera Kinga Juniora… Izbor je veliki.

A što se tiče mene i moje supruge, te noći na O’Hare aerodromu, naša srca su se slomila u milion komada jer je to trebao da bude početak našeg novog divnog života u Americi.

Ali mi smo ostali tihi, i to najviše iz obzira prema svojoj situaciji. Uradili smo ono što bi mnogi uradili u našoj situaciji. Ali oni nisu u pravu, kao što to ni mi nismo bili.

Ostati nem pred licem nepravde je tu nepravdu podržati. Mi smo bili sebični i naš komfor je bio na prvom mestu. Jeste, mi smo kasnije napustili tu kući, ja sam posle četiri dana dao otkaz u pomenutom restoranu, ali danas znamo da je sve to bilo sa zakašnjenjem. Morali smo podići naš glas odmah!

Ne ostati nem pred nepravdom je esencija Amerike, zar ne? To je bar romantična zamisao na koju nas navode filmovi i tendenciozno tumačenje istorije.

Istina je da je taj princip bio vrlo selektivan kroz istoriju. Sada nam je potrebno da više ne bude. Potrebno nam je da se setimo da su SAD zemlja koju su izgradili migranti (nakon masakra domorodačkog stanovništva, ali to je tema za sebe), samo što su neki od nas došli ovde sopstvenom voljom, a neki su dovedeni na silu.

Ako je vrlo frišak, beli, evropski imigrant u mogućnosti da u Americi ima veće prilike od onih na čijim kolenima, rukama, ramenima, i na čijoj koži je ova zemlja izgrađena – nešto ozbiljno nije u redu.

Ono što je mene naučio život u Čikagu je da, dok se suočavamo sa svojim poteškoćama, moramo razumeti i poteškoće drugih.

Ovaj grad me je naučio, svom svojom nasilnom istorijom, da nam je sada ljubav potrebnija nego ikada.

Ljubav za svog suseda, za svoje susedstvo, za svoj omiljeni sportski tim. Više od ičega, potrebna nam je ljubav prema čoveku. Moramo shvatiti da ta reč „čovek“ može označavati mnogo toga, ali ljubav mora biti univerzalna.

Afroamerikanci, ali i Amerikanci azijskog porekla, Latinoamerikanci, Amerikanci ne-Hrišćani, i svi ostali, dali su mnogo ljubavi ovoj zemlji. Vreme je da dobiju nešto zauzvrat. Cena koju mi, belci, treba da platimo je, možda, odricanje od malo komfora. Cena koju Afroamerikanci plaćaju je često život.

Na kraju, dodao bih ličnu poruku gospođi Dobrili: Draga gospođo, ovo nisu protesti besposlenih ljudi. Ovo su protesti ljudi koji su ustali pred nepravdom, mržnjom i predrasudama. I ti ljudi će pobediti!

Autor je doktorand i asistent na katedri za istoriju Univerzitetu Indijana u Blumingtonu, SAD

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.