Srbija kao Stradija jedne generacije

Nadao sam se liberalnom pluralizmu, završili smo u despotiji. Stremio sam ka tolerantnom društvu, postali smo zverinjak. Borio sam se za pravdu, živimo u besudnoj zemlji.

Ne deprimira me saznanje da je moj narod navikao na kameleonske transformacije, da je nesposoban za moralni revolt i da pristaje na sadistička poniženja. Ono što me užasava jeste svesno odbijanje da se shvati da nam je država svedena na otpalu jabuku punu gladnih crva.

Ulazimo u vrtlog olujnih dešavanja potpuno nepripremljeni, bez sigurnosnih mehanizama, fizički iznureni, a psihički rastrojeni što opasnost čini još većom. Ova vlast je samo verna fotografija dobro ispranog negativa srpskog društva koje potopljeno u zasićeni rastvor, poput emulzije izbacuje na površinu ono najgore iz sebe. Ministra dezertera koji vlažno sanja da je ruski dobrovoljac, državnu sekretarku koja Vođu vidi kao nebesko telo, gaulajtere za Kosovo koji samo ilegalno mogu do svog radnog mesta. Spisak je predugačak.

Ima nešto tanatosno u meni što me tera da za sebe vezujem mrtvaca i da svoj život provodim hodajući na tankom konopcu, bežeći od onog što ne želim da budem, a bez šansi da dostignem ono za čim žudim. Znam da je pad neminovan, možda ispred nekog novog Zaratustre koji je želeo da čoveka oslobodi nekrotičnog tereta, ali padam jer sam padu sklon i idealista sam jer je utopizam čovekova prirodna težnja za nedostižnim savršenstvom.

Ti moji mrci odavno nisu samo moj teret, već i deo mog karaktera. Biti liberal u kavezu populista, biti Evropljanin u toku azijatske najezde, biti demokrata u vreme kada demokratija postaje san i sećanje.

Ono što me održava iznad vode jeste uverenje da svaka ideja ima svoja neugasiva žarišta, uprkos neskrivenom trudu da se svaki žižak slobode ugasi i Srbija pretvori u naprednjačku crvotočinu.

Nasuprot te naše neugasle vatre stoji masa sa amorfnim političkim identitetom i nedovršenim centrom za kritičku misao, uz amoralnu inteligenciju koja se drži mudrosti Jusuf-vezira da je „u ćutanju sigurnost“. Iznad njih su mediji koji Vođu i njegova dela posipaju zlatnom prašinom, ali trud im je sve uzaludniji jer su i sami svesni da ta pozlata ne može izdržati zub vremena. Sve njih povezuje nepostojanje osećaja za posledice i neodgovorna autističnost koja ih održava anestezirane u mehuru zabluda.

Ali, svi moji porazi draži su mi nego njima njihove pobede.

Savest me obavezuje da govorim, a nasledni inat da izdržim ove godine koje jedu skakavci. Ovaj narod je žrtva generacijskog zlostavljanja i roditeljskog maltretmana, pa nije ni čudo da smo postali devijantna i dekadentna zajednica.

Nacionalnu frekvenciju zaposedaju junaci medijskog podzemlja, opskurni likovi koji teorije zavere naplaćuju u praksi. Alternativni podkasti koji su stidljivo tražili svoj prostor uz bogatu monetizaciju, sada su dobili priliku da zaplešu svoj apokaliptični ples na velikoj sceni i da sa nacionalnim sertifikatom truju lakovernu publiku svojim histeričnim paranojama. Režimu upravo to i treba, sluđen narod, uplašeno stado, besno na imaginarnog neprijatelja koji vekovima želi njegovo uništenje. A Spasitelja imamo, naučili smo do sada, u njega se gleda kao u sunce.

Vlast u Srbiji ima zlohudu sudbinu. Ona je nepromenljivi negativni predznak i uzaludno pokušava da nam predstavlja apsolutnu vrednost svojih uspeha kada matematičkom negacijom uspostavlja konačni rezultat. Srbija je u Evropi, a sve više liči na južnoameričku koloniju. Srbija ide ka EU, a anatomski liči na srednjoazijsku despotiju. Srbija održava izbore, a rezultati se znaju pre izbornog dana, dok se objavljuju nekoliko meseci potom. Srbija je pravna država, a naprednjačke age i begovi preko noći postaju milioneri, dahije razaraju prestonicu, na dvoru jedni drugima rade o glavi, dok obespravljena raja mirno plaća inflacioni danak.

Zato u ovoj jeftinoj, ali-ekspres antičkoj tragediji obuzima me osećaj ponosa jer sam pripadnik, ne druge, već drugačije Srbije. Nikada nisam robovao autoritetima, niti tragao za prečicama do uspeha. Roditelji su me vaspitavali osvetljavajući strpljivo složeni svet oko mene. Nikada me nisu terali od sebe rečenicom „jer JA tako kažem“, frazom koja je psihološko-bihevijoralni obrazac ove nacije, već su mi nudili logička objašnjenja kroz izazov da i sam dođem do odgovora na postavljeno pitanje. Niko ne zaslužuje blanko moje poverenje, nijedan autoritet nije dovoljno veliki da ga sledim automatski. Uvek mi je argument iznad svakog autoriteta.

U ovoj Stradiji, stradam i ja. Bez patetike, malodušnosti, kvazimesijanskog žrtvovanja ili mazohističkog egzibicionizma. Stradaju čitave generacije, uništavaju se dragoceni resursi, traće se životi. Ali, to je moj izbor, a sloboda izbora je ono što me čini čovekom.

Srbija će se promeniti kada se sruše dva noseća stuba ovog režima – laž i strah. Sve pre toga je biće samo sećanje, sve posle toga biće samo san.

Autor je član Demokratske stranke

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.